Стајни трап ваздухоплова — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Ред 51:
Авион са вертикалним полетањем [[Харијер GR7]], има стајне трапове типа „бицикл“ (главне ноге су једна иза друге, у оси трупа). Пошто је та конфигурација бочно нестабилна, поседује и две помоћне ноге на крајевима [[крило|крила]]. Главне ноге се увлаче у контуру трупа, а помоћне (танке), отклањају се уназад у правцу лета у капљасти капотаж. Сличну је концепцију имао и пројекат [[Драгољуб Бешлин|Драгољуба Бешлина]], [[Авион Б-12]], чији је [[прототип]]ски развој прекинут у завршној фази.
 
Током 50-тихих година прошлог века било је више таквих решења. Варијација, са више тандема је коришћено и на [[Боинг B-52|Боинг Б-52]], где су се сва четири пара главних точкова могли управљати (усмеравати), за анулирање утицаја бочног ветра и спречавање појаве скретања са стазе. На сваком крилу је уграђена по једна помоћна нога са малим точком.
[[Датотека:Cessna 165 Keevil 28.05.06R.jpg|[[Цесна 165]] је један од првих лаких авиона са опружним ногама стајних органа, без амортизера.|десно|мини|300п]]
Било је и других варијација и конструктивних решења, али кроз искуство и испитивања се усталило најчешће оптимизирано решење, додира ваздухоплова и тла у три тачке, две главне ноге и носна нога. У зависности од величине и масе авиона, ноге су појединачне са по једним точком, а код великих вредности читави сетови. Носна нога је једна, а код великих авиона испомаже се и са још једном, на задњем делу трупа. Те ноге имају сетове точкова највише са четири.<ref name="DEPARTMENT OF TRANSPORTATIONFEDERAL AVIATION ADMINISTRATION"/>