Михаило Петровић (хирург) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
→Живот и дело: унос допуна |
|||
Ред 44:
Године [[1898]]. Петровић је поднео захтев за „отпуст на аустроугарско подаништво“, положио заклетву и добио српско држављанство.
[[Датотека:Vojna bolnica Niš 002.jpg|мини|десно|250п|И поред отпора, <ref name="др"/>...''„највиших представника државе, чак и крљева [[Милан Обреновић|Милана]] и [[Александар Велики|Александра]], на који је наишла идеја пуковника [[Михајло Мика Марковић|Михајла-Мике Марковића]] да се изгради хируршки павиљон у Нишу“''..., Војна болница, а и град [[Ниш]] [[1906]]. добили су први хирушки павиљон изузетно опремљен за оне прилике, а у његов рад Петровић је увео бројне нове методе и за то доба савремени организациони принцип хируршког лечења. Те године у болници је основан и Рендгенолошки кабинет, као једна од новина за Србију.<ref name="Павловић"/><ref name=autogenerated9> Tomislav D. Jovanović, ''Nastanak i razvoj rendgenske dijagnostike u Kraljevini Srbiji 1897-1918.'' XXX Timočki medicinski dani, Zaječar, 19–21. maj 2011.</ref> ]]
Највећим делом захваљујући Петровићу развој војне хирургије у Моравској сталној војној болници у Нишу био је, и поред тешких почетака, веома брз. Тако је на Првом конгресу српских лекара и природњака, одржаном у Београду [[1904]]. године у присуству педесет лекара из иностранства, а потом и на Првом састанку српских хирурга [[1907]]. учествовао и мајор др Михајло Петровића са још три лекара из ове болнице. На тим скуповима Петровић је изнео сопствена искуства о деветогодишњем извођењу захвата херниотомије (лечење киле, бруха) у Моравској сталној војној болници код 4.328 регрута неспособних за војску. Тим оперативним захватом како је истако Петровић значајно је повећан број за војску способних грађана.<ref>Dr. Mihailo Petrović (Niš): ''O rezultatima izvršenih herniotomija ingvinalne hernije za poslednjih 9 godina u Moravskoj vojnoj bolnici, s naročitim obzirom na metode Basinijevu i Koherovu III”'.</ref>
Ред 59:
Ова мудра и смела Петровићева одлука спасила је животе многим рањеницима, а наљутила Француске савезнике, јер је:
{{цитат2|...''Србија – у поређењу са Савезницима и са Централним силама – испредњачила је макар за корак, и у погледу ратно-хируршке доктрине, залажући се за начело што је могуће краћег транспорта рањених? А то је значило да хируршке пољске болнице треба да су што ближе фронту.<ref>Димитријевић Б. ''У контејнеру: записи српског војног хирурга 1916-1918.'' Историја медицине [http://www.rastko.rs/istorija/medicina/delo/12087 Пројекат@Растко], Приступљено 4. 10. 2013.</ref>''}}
Хирургија, се у Србији, по Петровићевом дубоком уверењу, ''није неговала како треба, све до последње деценије [[19. век]]а.'' На то је утицао мали бројем лекара, и чињеница да је Србија за непуних десет година прошла кроз три рата. За излазак из оваквог стања у хирургији Србије, уз Суботића и Сондермајера у Београду и Животе Јанковића у Крагујевцу, Петровић је као четврти хирург, најмлађи међу њима, на посебно истуреном положају у Нишу, у који су гравитирале, из још неослобођених делова Јужне Србије, веће групе болесника на лечење у нишку Окружну болницу, носилац великих заслуге за развој хирургије у Србији с краја [[19. век]]а и у првим деценијама [[20. век]]а.
| |||