Житије деспота Стефана Лазаревића — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м ispravke; козметичке измене |
мНема описа измене |
||
Ред 1:
{{bez_izvora}}
{{сређивање|||||Књижевност|Историја}}
'''Житије деспота Стефана Лазаревића''' је дело [[Константин Философ|Константина Философа]] у акростиху (крајегранесију) који у њему открива своје име и назива себе „преводником“. Константинов преводилачки рад посведочен је и потписом на преводу Тумачења Песме над песмама Теодорита Кирског, као што то показује наслов српскословенског текста: „От Песнеј соломонских протлковано Теодоритом епископом Киру. Преведено Константином Философом, учитељем србским“. Извесне филолошке и културноисторијске појединости и околности упућују на Константина и као преводиоца неколико природословних и земљописних списа. Философ је, вероватно, превео познати кратки опис путовања у Палестину. Константину се с правом приписује четрдесет пет краћих
Константин сведочи да је и код средњовековног човека, изгледа, постојала идеја да особено јединство различитих услова и прилика ствара личности које су управо производ таквог особеног јединства. Описавши поступно природу Српске земље па људе у њој, Константин у Житију деспота Стефана закључује како је све ово родило („породише") светога Симеона и светога Саву: „Ови породише и велике Симеона и Саву, велико и часно слушање и причање који су превазишли сву човечију природу“. Познато је, уз то, да су велики ратни сукоби и невоље одређивали нове просторе српском народу. Оваква померања обично су угрожавала домаћу традицију и разбијала простор. Узроци очувања традиције и простора леже у природи промене средине. Српски народ у средњем веку није из основе променио географску средину. Вршила су се само померања. Ова померања чинила су трајнији ток, који је имао природну припрему и особене трагове. Напуштањем једне средине није нестајало и све што је створено на њој. Као што ни долазак у нову средину није представљао освајање потпуно непознатог.
| |||