Корејски рат — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 30:
== Ток рата ==
[[Датотека:Korean war 1950-1953.gif|лево|мини|150п|Ток корејског рата 1950—1953]] На самом почетку рата више војних успеха је имала боље опремљена и снабдевена севернокорејска војска. Малобројнија, слабије опремљена и деморализирана јужнокорејска војска брзо је поражена и присиљена на повлачење. [[Сједињене Америчке Државе]] нису желели отворено ући у рат нити превише снабдевати [[Јужна Koreja|јужнокорејску]] армију. Док [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјети]] и Кинези нису крили своју подршку. Севернокорејанци нису крили совјетске тешке тенкове и авионе. САД су на то реаговале користећи совјетски бојкот УН и изгласавши резолуцију којом се у циљу супростављања севернокорејској агресији може користити војна сила. У Јужну Кореју су из Јапана почеле пристизати америчке снаге које су колико-толико стабилизовале ситуацију, али су до септембра претрпеле велике губитке и под контролом Југа једва задржале [[Пусански периметар|мостобран код Пусана]]. [[Савет безбедности Организације уједињених нација|Савет безбедности Уједињених нација]] одлучује послати међнародне снаге под ознаком УН-а да смири ситуацију. Мислећи да ће се стање брзо средити и да неће требати много војске нити механизације. [[Савет безбедности Организације уједињених нација|Савет безбедности]] [[Организација уједињених нација|Уједињених нација]] (на чијем заседању није учествовао СССР) поставља америчког генерала [[Даглас Макартур|Дагласа Макартура]] за команданта Уједињене команде интервентних снага Уједињених нација. Циљ интервенције снага ОУН-а је било сузбијање агресије комунистичке Кореје на јужну, демократску истоимену државу. Због бојкота ове седнице од стране [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|СССР]]-а сама оптужба за агресију је спорна јер је јасно да би био уложен вето да је совјетски представник тада био на седници. НР [[Кина]] (која у то време није била члан УН и коју је заступала прогнана националистичка влада на [[Тајван]]у) је активно помагала комунистичке снаге. Снаге УН-а су убрзо пристигле у [[Јужна Кореја|Јужну Кореју]]. Када су прво ступили у борби снаге УН-а доживљавали су катастрофалне поразе, амерички лаки тенкови [[М24 Чефи]] нису били ни близу совјетским тешким тенковима. Када су јужнокорејске и снаге УН сатеране у ћошак на ивици пораза Американци одлучују послати своју војску у Јужну Kореју. Прекретницу у рату представљало је [[искрцавање код Инчона|искрцавање америчких снага код Инчона]], у севернокорејској позадини. Са доласком америчких трупа ствари се побољшавају у корист јужнокорејанаца, сада су они прешли у контранапад. Севернокорејске јединице су биле присиљене на ужурбано повлачење, па су снаге УН ослободиле целу територију Јужне Кореје. Но, опијен победом, амерички командант генерал Макартур је одлучио наставити рат, прећи 38. паралелу и ујединити Кореју, овај пут под америчким патронатом. Тај је потез озбиљно забринуо комунистичку власт у НР Кини, која је покушала упозорити Американце да се зауставе или ће се севернокорејским јединицама придружити кинеске снаге. Cевернокорејанци на ивици пораза траже помоћ од Кинеза. Како су та кинеска упозорења игнорисана, Кинези су 19. октобра послали милион добровољаца [[Војска Народне Републике Кине|кинеске армије]] преко границе, а дотадашњу америчку премоћ у ваздуху су по први пут изазвали млазни кинески ловци [[МиГ-15]]. Када ни то није довело до заустављања америчког напредовања према кинеској граници, у новембру су Кинези предузели снажну офанзиву, ударили у бок изнађених америчких снага, нанели им тешке губитке и натерали их на повлачење - које многи данас држе најдужим у америчкој војној историји.
Када су Кинези и Севернокорејанци поновно прешли преко 38. паралеле, осрамоћени Макартур је јавно захтевао проширење рата на Кину и кориштење нуклеарног оружја. Тиме се супротставио председнику [[Хари Труман|Харију Труману]] који рат настојао ограничити, плашећи се да би могао прерасти у [[Трећи светски рат]]. Макартур је смењен, те је након мањих америчких
Први преговори о примирју су одржани [[10. јул]]а [[1951]]. у [[Кесонг]]у. После су прекинути и било је одржано преко стотину састанака о прекиду ватре. Рат се наставио кроз мање, локалне акције. Преговори су 27. јула 1953. године завршени потписивањем примирја у Панмуњону. Технички гледано, рат још увијек није завршен, али демаркацијска линија - тзв. Демилитиразирана зона - представља де фацто границу две држава.
|