Година четири цара — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене
Ред 1:
{{bez_izvora}}
'''Година четири цара''' назив је за период грађанског рата који се у [[Римско царство|Римском царству]] водио [[69]]. године н. е., након самоубиства цара [[Нерон]]а, између четири претендента на царску власт: [[Галба|Галбе]], [[Отон]]а, [[Вителије|Вителија]] и [[Веспазијан]]а.
[[СликаДатотека:017 Galba.jpg|десно|мини| Галба]]
Нестанак династије Јулијеваца-Клаудијеваца смрћу Нерона 69. године лишио је војнике објекта њихове лојалности, те је уследио грађански рат између различитих војски. Хиспанске и галске трупе за цара су прогласиле Сулпиција Галбу, [[легат (испорука)|легата]]а [[Хиспанија|Тараконске Хиспаније]], што је [[Римски сенат|сенат]] спремно потврдио. Галба је стигао у [[Рим]], али није умео да стекне наклоност сенаторског сталежа, коме је и сам припадао. Њиме су били незадовољни и војници, јер је Галба тежио да ограничи расходе, што је дало повода за оптужбе да је шкрт и грамзив. [[Преторијанска гарда|Преторијанци]] су пак били незадовољни јер Галба није хтео да исплати поклоне у новцу, које су били обећали његове присталице када су га проглашавале за цара. Глабом су биле незадовољне и [[Римске провинције|провинцијске]] трупе, као и становништво источних и јужних области [[Галија (област)|Галије]].
 
Легије из [[Германија|Горње Германије]] прогласиле су за цара свог легата Аула Вителија, док су у Риму преторијанци истовремено за цара прогласили Салвија Отона, а Галбу убили на Форуму. Отон је повлађивао преторијанцима, а признале су га и [[дунав]]ске трупе и источне провинције, али су трупе у Германији, Галији и [[Британија (провинција)|Британији]] биле на страни Вителија. Вителијеве су трупе кренуле на [[Италија|Италију]] и освојиле [[Транспаданија|Транспаданску]] област. Отон је код Бедриака (близу данашње [[Цремона|Кремоне]]) претрпео пораз и потом извршио самоубиство. Његови су војници прешли Вителију, кога је сенат признао за цара.
[[СликаДатотека:020 Vespasian.jpg|мини|лево|Веспазијан]]
 
Међутим, трупе на Дунаву и Истоку прогласиле су за цара Тита Флавија Веспазијана, заповедника војске у [[Јудеја|Јудеји]]. Антоније Примус, командант [[Панонија|панонских]] трупа, поразио је Вителијеве трупе у другој бици код Бедриака и затим кренуо на Рим, где је већ вођена борба између Веспазијанових и Вителијевих присталица. Град је био заузет на јуриш, Вителије убијен, а Рим опљачкан и попаљен. Крајем 69. године сенат је послушно признао Веспазијана за цара, а у лето 70. н. е. он је стигао у Рим, након што је своме сину [[Тит Флавије Веспазијан|Титу]] предао команду над трупама у Јудеји.
 
Међутим, трупе на Дунаву и Истоку прогласиле су за цара Тита Флавија Веспазијана, заповедника војске у [[Јудеја|Јудеји]]. Антоније Примус, командант [[Панонија|панонских]] трупа, поразио је Вителијеве трупе у другој бици код Бедриака и затим кренуо на Рим, где је већ вођена борба између Веспазијанових и Вителијевих присталица. Град је био заузет на јуриш, Вителије убијен, а Рим опљачкан и попаљен. Крајем 69. године сенат је послушно признао Веспазијана за цара, а у лето 70. н. е. он је стигао у Рим, након што је своме сину [[Тит Флавије Веспазијан|Титу]] предао команду над трупама у Јудеји.
 
[[Категорија:Римски цареви]]