Радничка партија Конга — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 46:
Током [[1970е|1970]]-их, унутар партије се формирала радикална прокинеска фракција, чији су најзначајнији представници били [[Анж Дијавара]] и [[Клод-Ернест Ндала]]. Ова је група покушала да изврши безуспешан [[државни удар]] против Нгуабија у [[фебруар]]у [[1972]]. године. Припадници ''десног'' крила партије били су више под утицајем трибализма, него марксизма-лењинизма. Један од њихових вођа био је [[Јоаким Јомби Опанго]].
Након што је Нгуаби убијен у [[март]]у [[1977]]. године, на челу партије га је наследио Јомби Опанго. Међутим, опозиција унутар партије била је незадовољна његовим ''десним скретањима'', па су га до [[1979]]. маргинализовали и истуснули из партије. Наследио га је [[Дени Сасу Нгесо]], још један официр са севера земље. Долазак Нгесоа, представника ''леве'' фракције, означио је већу [[бољшевизација|''бољшевизацију'']] партије. Упркос томе, Нгесо није био радиклани марксиста ни теоретски идеолог. Његову владавину обележио је [[прагматизам]] у домаћој и
Нгесо је до 1980-их учврстио положај у партији, иако је и даље водио обрачуне с представницима појединих политичких фракција.<ref>"President wins decisive victory over pro-Soviets", ''Africa Confidential'', 17 October 1984, pages 1–3.</ref> Промене у Источном блоку, крајем 1980-их, подстакле су немире у Конгу. Због тога је Нгесо био принуђен да 1990. године уведе [[вишепартијски систем]] и сазове Националну конференцију [[1991]]. године. На конфернецији је ограничена власт Радничке партије Конга, а Нгесо више није имао значајан утицај у земљи.
| |||