Великогоспојинска народна скупштина у Београду — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нова страница: {{друго значење|Великогоспојинску скупштину из 1812.|Великогоспојинска скупштина у манастир… |
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене |
||
Ред 3:
== Великогоспојинска народна скупштина у Београду ==
Према одредби новог закона о Народној скупштини донесеног 1861, следећа народна скупштина сазвана je тек после три године, за 15 август 1864. Избори и сам сазив одређени су Кнежевим указом. Према новом закону скупштина ce није сама конституисала, већ je часништво поставио Кнез, својим указом, па je за претседника постављен [[Мијалко Раденковић]], за потпретседника постављен je [[Ђорђе Топузовић]], оба из круга саме народне скупштине. За секретаре постављени су [[Коста Јовановић (вишезначна одредница)|Коста Јовановић]] и [[Милан Ђ. Милићевић]], секретари двају министарстава. Пре почетка рада [[Михаило Обреновић|Кнез Михаило]] примио je целу скупштину која je, сутрадан, отворена Кнежевом беседом. За разлику од досадашњих скупштина, на основу новог закона, седницама су присуствовали и министри, док je јавност и даље била са њих искључена, па ce сав рад уносио y Протокол и на тај начин je предаван јавности.
Скупштина je на Кнежеву беседу одговорила адресом. После тога су министри подносили скупштини опширне извештаје о стању министарстава и појединих струка, што je скупштина без дискусије примала на знање. По новом закону, скупштина je могла само примати на знање и правити предлоге, но не y форми закана. Како je пак тај нови закон предвиђао да скупштина, преко једне своје комисије, може да прегледа стање народне касе, то je та одредба била и искоришћена, па je једна скупштинска комисија извршила тај посао и нашла да су издатци вршени уредно и да je стање касе „задовољавајуће". За време трајања ове скупштине посланицима je из народне касе издавано по 15 гроша дневно на име дијурне.
Користећи ce правом предлагања и изношења народних жалби и потреба, Скупштина je влади и Кнезу предложила много пројеката, од којих су неки били од велике важности. Набројаћемо овде само некоје:
* да ce што пре донесе закон о штампи;
* да ce y земљи оснује Свеучилиште — Универзитет, како ce домаћи питомци не би морали слати y стране земље;
* да ce школски закон за [[Велика школа|Велику школу]] преиначи, па да ce ђаци те школе казне прутевима, ако неће да похађају часове; a ако не дођу, да директор школе може да их тражи преко послужитеља, па чак и помоћу полиције, a не да ce ђаци истерују из школе ради непохађања часова;
* да ce правозаступници укину, или да парнице мање од 300 дуката не примају;
* да ce заведу срески и варошки пољопривредни економи, и да ce заведе пољоделска школа;
* да ce добар сој сваке стоке умножава;
* како je постојао ружан обичај да ce, при сахрани велико дрвеће сече ради прављења мртвачких сандука, (у народу je постојало веровање да не ваља сахранити мртваца y сандуку који није направљен од дасака разног дрвећа), да ce одреди да при свакој општини буде доста дасака од којих ће узимати сваки колико му треба;
* да ce y свакој вароши подигне болница, a да сваки „[[бећари|бећар]]" мора да плаћа за болнички фонд;
* да ce забрани ношење сребрних новаца као накит;
* да ce изгради „гвоздени пут" од [[Радујевац (Неготин)|Радујевца]] преко [[Зајечар]]а према [[Алексинац|Алексинцу]];
* да ce чиновницима смање плате ако су веће од 500 талира;
* да ce y Србији поруше сви утврђени градови који постоје (Шабац, Београд, Смедерево, Кладово, Мали Зворник) да ce на тај начин y угроженим варошима поврати и учврсти сталан мир.
Ова скупштина имала je петнаест састанака који су трајали по цео дан. Њене седнице закључио je 6 септембра 1864 г. лично Кнез, једном беседом.
| |||