Злочин и казна — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м pravopis; козметичке измене |
|||
Ред 34:
Главни лик, '''[[Родион Романович Раскољников]]''', амбициозни студент [[Право|права]], подстакнут крајњом бедом и туробном будућношћу одлучује да убије и опљачка Аљону Ивановну, омражену старицу која лихварењем израбљује људе. Осим што убиством планира да реши сопствене финансијске и породичне проблеме, сматра га и етички оправданим јер, по његовом мишљењу, животи обичних људи који му се налазе на путу не вреде ништа спрам племенитих идеала којима тежи; сматра да се он, као посебан појединац (сличан [[Наполеон Бонапарта|Наполеону]]), налази изнад [[морал]]них правила која обавезују остале људе. Помно разрађује план, али ипак му се поткраду грешке и привлачи сумњу полиције; и сам постаје несигуран у сопственим размишљањима о злочину, па очајава и чезне за искупљењем. У [[Психологија|психичкој]] кризи кроз коју пролази помаже му проститутка Соња Мармеладова, напаћена девојка која се понизно и пасивно држи према злу и животним недаћама, а утеху налази у [[Хришћанство|хришћанству]].
== Фабула ==
{{Упозорење}}
=== Први део ===
[[Датотека:Dom Raskolnikova.jpg|мини|200п|Споменик на месту намишљене куће Раскољникова у [[Санкт Петербург]]у.]]
Месец [[јул]]. Рођа Романович Раскољников је сиромашни несвршени студент права у С. Петерсбургу. На почетку [[роман]]а га сусрећемо како са своје двадесет и три године избегава газдарицу јер месецима није платио станарину. Одлази код старе лихварке Аљоне Ивановне да заложи џепни [[сат]], а она му даје само [[Руска рубља|рубљу]] и 15 копејки јер није на време откупио пређашњи прстен па је остао дужан. Раскољников љутит одлази. У глави му се ствара разбојнички план.
Ред 54:
Кад је хтео да побегне, зачуо је кораке и закључао врата - двојица су лупала и схватила да се збива нешто необично. Један је кренуо по помоћ, а кад се други накратко изгубио Раскољников се спустио спрат ниже и сакрио у стану којег су кречила два молера, који су изашли из стана, па су врата била отворена. Ишуњао се из стана када су се двојица и вратар попели до лихваркиног стана и изашао на улицу незапажен. „Зној је цурио с њега, шија му је била посве мокра - пролазници су мислили да је пијан. Вратио је секиру на место све у бунилу... Комадићи и одломци некаквих мисли ројиле су му се у глави, али ни једне мисли није могао уловити, ни на једној се није могао задржати, колико се год трсио.."
=== Други део ===
Лежао је врло дуго и разне мисли су му се ројиле главом. Сакрио је украдене ствари у рупи у зиду. Настасја му је донела позив од полиције - претрнуо је. Али у станици је сазнао да га је газдарица тражила јер није плаћао станарину. У станици се посвађао с поручником Иљом Петровичем. Одахнуо је, али кад је инспектор Фомич причао о убиству лихварке - срушио се у несвест.
Ред 80:
Заспао је у бунилу, сањао да удара бабу секиром, а цело је предсобље пуно људи. Кад се пробудио крај кревета је седео Свидригајлов.
=== Четврти део ===
Свидригајлов је муж покојне Марфе Петровне који је покушао напаствовати Дуњу кад је радила за њега. Раскољников га је хтео отерати, али му је овај понудио 10000 рубаља за Дуњечку без икаквих противуслуга. Раскољников је био ван себе, а Свидригајлов необично хладан и миран. Открио је да је Марфа оставила Дуњи 3000 рубаља и нек се не удаје за Лужина јер је нитков! На излазу га је видео Разумихин.
Ред 96:
У стану, у тренутку кад је хтео изићи отворила су се врата и појавио се човек који му је на улици шапнуо да је убица. „као да је изникао из земље“ Раскољников се следио. Али овај му се стане извињавати што га је погрешно оптужио и проказао Порфирију јер је видео Раскољникова оно вече кад је завитлавао станаре и пазикућу, а он је обртник - крзнар, из исте веже и није хтео да Раскољников прође некажњено. (Он је био то изненађење о којем је Порфириј причао, стајао је иза врата и чуо разговор, али кад се Николај појавио, покајао се и дошао у стан да се извини.) „Опростите ми због клевете и злобе." Раскољников је изашао из собе бодрији него икад. „Сад ћемо се још огледати." рече смешећи се пакосно.
=== Пети део ===
[[Датотека:Klodt Michail Petrovich - Raskolnikov and Marmeladov.jpg|мини|200п|Раскољников и Мармеладов - рад Михаила Петровича Клода [[1874]].]]
Лужин се није предао и у глави је смишљао освету. Живео је у соби са студентом Лебезјатниковом (који је имао модерна начела - живот у [[комуна|комуни]], жена може варати мушкарца јер му није роб....) и послао га по Соњу којој је великодушно дао 10 рубаља правећи се душебрижник, али јој је кријући гурнуо у џеп пресавијених 100 рубљи канећи је оптужити пред свима да му је Соња украла новац да би окаљао њу и Раскољникова пред Дуњиним и мајчиним очима и вратио изгубљено поверење. Срећом је на даћи (обреду у част покојника) пред раскалашеном гомилом која уопште није дошла да оплакује Мармеладова него најести се, Лебезјатников ошинутт Лужиновим поступком изрекао је праву истину, не знајући
Раскољников се ломио у себи зашто јој је рекао јер она није могла схватити мотив злочина, а он се није кајао - то није могла разумети. „Нисам убио због тога да помогнем мајци - којешта! Нисам убио ни због тога да се домогнем средстава и власти па да постанем добротвор човечанства. Једноставно сам убио, због себе сам убио, само због себе! Нешто сам друго морао схватити, морао сам дознати јесам ли гњида као сви или сам човек? Хоћу и да ли могу прескочити препреку или нећу. Јесам ли пузав створ или имам ПРАВО." Соња му није повлађивала и упитао је шта да ради. Севнула је очима и одговорила нека пође до раскршћа. „Стани и поклони се, пољуби земљу коју си оскрвнио, а онда се поклони целом свету, на све четири стране, и реци свима, на сав глас: „Убио сам!" Па ће ти Бог опет вратити живот. Хоћеш ли?"
Ред 106:
Катарина Ивановна је имала хистеричан напад, одвукла је дечицу на улицу, јер је газдарица истерала из стана, и певала, терала их да плешу и просила новац, отишла је чак до неког генерала. Умрла је у хропцу на улици окружена знатижељном гомилом. Раскољникову је пришао Свидригајлов обавестивши га да је преузео бригу о малишанима и Соњи и да ће тако утрошити оних 10000 рубаља намењених Дуњи. На Раскољниково запрепашћење изрекао му је исте речи које је Раскољников изрекао Соњи. И Свидригајлов му је признао да станује стан до Соње и да је прислушкивао њихов разговор. „Па рекао сам вам да ћемо се нас двојица још зближити!" Сад га је имао у шаци.
=== Шести део ===
"За Раскољникова су почели чудни дани: као да га је одједном обавила магла и заточила у безизлазну, мучну осамљеност. Кад се после, већ много касније присећао тих дана, поимао је да му се свест гдекад мутила и да је тако било, уз сталне прекиде, све до коначне катастрофе. На махове га обузимао болестан и мучан немир што је прелазило чак у паничан страх." Највише га је мучио Свидригајлов.
Ред 132:
Ушао је у полицијску станицу и налетео на Иљу Петровича, који га је угодно примио, није могао признати злочин и изашао је напоље. Али, тада је угледао Соњу на чијем лицу је угледао слабашан смешак. Вратио се и рекао: „Ја сам онда убио секиром ону стару чиновничку удовицу и њену сестру Лизавету." И Петрович зине. Сјатише се људи са свих страна.
=== Епилог ===
Због олакшавајућих околности (сам је признао злочин за који је други већ окривљен, није кажњаван, потпомагао је студента болесног од туберкулозе, покопао сиромашног Мармеладова) добио је само осам година Сибира. Порфириј је одржао обећање. Мајка му је оболела и умрла вероватно знајући за страшну истину, Дуња се удала за Разумихина, а Соња је пошла у Сибир с њим. Раскољников је ћутке радио и сви су га кажњеници мрзели. Тешко се разболео и Соња је писмом јавила Дуњи да лежи у затворској болници. Али није се разболео од тешког рада и посне хране - разболео се од повређеног поноса. Стидео се што је он, Раскољников, пропао тако глупо и слепо, што се мора понизити и покорити пред бесмислом. „Кад би му бар судбина послала кајање... Али, није се кајао због свог злочина.... Ето што је једино он држао за свој злочин: само то што није успео и што је сам признао своју кривицу."
Ред 138:
Није схватао како су сви кажњеници заволели Соњу (посредовала је у слању писама и посетама кажњеника), свима се осмехивала. За болести је опет у бунилу сањао о пропасти света и неколицини одабраних који су преживели. Болно се присећао тог сна. Једном је угледао Соњу код болничког улаза „као да га је нешто ујело за срце“, брзо се одмакао од прозора. Соња се разболела и неко време није долазила. Раскољников се узнемирио и стално распитивао за њу. Послала му је писмо писано оловком - срце му је тако снажно тукло док је читао, нешто се у њему преломило.
Седео је покрај реке, она је села до њега, стражар их није гледао. „Није
Никад до тада није у руке узео јеванђеље што му је Соња дала (никад га није давила вером), али га је сад отворио. Седам година им се чинило као седам дана. Били су срећни.
| |||