Руски грађански рат — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене |
||
Ред 7:
|опис_слике =<small>''Руски грађански рат у западној Русији''</small>
|време= [[7. новембар]] [[1917]]. – [[17. јун]] [[1923]].
|место = [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетски Савез]]
|узрок = [[Октобарска револуција]]
|територија=
|резултат= Победа Црвених
|страна1= <center> [[Црвена армија|Црвени]]
|страна2= <center> [[Бела
|заповедник1= [[Лав Троцки]]<br />[[Михаил Тухачевски]]
|заповедник2= [[Александар Колчак]]<br />[[Антон Дењикин]]<br />[[Николај Јуденич]]<br />[[Петар Врангел]]
Ред 20:
|губици2=непознато
}}
'''Руски грађански рат''' се водио од [[1917]]. до [[1923]]. Након успеха [[Октобарска револуција|Октобарске револуције]], нова руска (бољшевичка) влада је решила да успостави мир са [[Немачка|Немачком]], као што су обећали руском народу пре револуције. Званични споразум [[Брест-литовски мир|Брест-Литовски мир]] је потписан [[6. март]]а [[1918]]. Мир је био једини избор у очима Бољшевика, јер је руска војска била у хаосу када су Немци започели своје напредовање у фебруару 1918. Стара руска војска је организована у [[Црвена армија|Црвену армију радника и сељака]] и још увек је била у расулу.
Мир је изазвао велик број антибољшевичких група унутар и изван Русије у борбу против нове власти. На пример, [[Винстон Черчил]] је рекао да [[бољшевици|бољшевизам]] мора бити ”угушен у својој колевци”.
Већина борби се завршила [[1920]], али значајни отпори у неким деловима су се наставили до 1922 (на пример [[Крондштатски устанак]], [[Тамбова побуна]] и задњи отпор [[Бели]]х на [[Далеки исток|Далеком истоку]]).
Ред 45:
== Ток догађаја ==
Први покушај да се преотме власт од бољшевика је учињен [[Керенски-Красновљева побуна|Керенски-Красновљевом побуном]] октобра 1917. Њу је подржала [[побуна Јункера]] у [[Санкт-Петерсбург|Петрограду]], али их је брзо угушила [[Црвена гарда (Финска)|Црвена гарда]].
Почетна група која се борила против комуниста су биле локалне козачке армије које су изразиле своју верност [[Руска привремена влада 1917.|привременој влади]]. Истакнут међу њима је био Алексеј Каљедин од [[Донски Козаци|Донских Козака]] и [[Григориј Семјенов]] од Сибирских Козака. У новембру, генерал [[Михаил Алексејев]], стари царски врховни командант, је почео да организује Добровољачку армију у [[Новочеркаск]]у. У децембру му се придружио [[Лавр Корнилов]]. Ове снаге су се бориле против бољшевичке армије широм Украјине. Козаци су заузели [[Ростов]] децембра 1917.
Ред 63:
Ипак, нова влада је брзо дошла под утицај новог министра рата, контраадмирала Колчака. [[18. новембар|18. новембра]] преврат је успоставио Колчака као диктатора. Чланови Директоријума су били ухапшени, а Колчак је именован “Врховним господаром Русије”. Колчак је био аполитичан и није био умешан у преврат. Он се доказао неефикасним и као политички и као војни лидер (његова обука је била за поморског официра). Такође се није слагао са вођама Чешке легије, најјаче војне формације у подручју.
За совјете је појава адмирала Колчака била политичка победа, јер је то потврдило њихове противнике каоо антидемократске реакционаре. Након реорганизације Народне армије, Колчакове снаге су заузеле [[Перм (
У јулу су двојица социјалиста-револуциоцанара убили немачког амбасадора у Москви, грофа Мирбаха, у циљу да испровоцирају Немачку да обнови непријатељства. Други социјлисти-револуционари су покушали да окрену војнике Црвена армије против владе бољшевика, али је она успела да угуши ове локалне побуне, а Лењин се лично извинио Немцима због убиства. Као одговор на следећа два терористичка акта [[30. август]]а, убиства шефа петроградске [[Чека|Чеке]], [[Мојсеј Урицки|Мојсеја Урицког]] и рањавања Лењина, покренут је “[[Црвени терор у Русији|Црвени терор]]”. Мењшевици и социјалисти-револуционари су протерани са територије бољшевика и свако оптужен за контрареволуционарне активности је могао бити ухапшен или погубљен без суђења.
=== 1919. ===
Позорница је сада била спремна за кључну годину грађанског рата. Бољшевичка влада је чврсто контролисала срце Русије, од Петрограда до Москве и јужно до [[Волгоград]]а. Против ове владе на истоку, адмирал Колчак је имао малу армију и контролу над делом Транссибирске железнице. На југу су козачке армије контролисале велик део Дона и Украјине. На [[Кавкаске планине|
Троцки је наредио бољшевицима да прво поврате Украјину. Ово је остварено у краткој кампањи у зиму-пролеће 1919. Козаци су били неспособни да се организују и искористе своје успехе са краја 1917. То је за последицу имало да, када је совјтеска против-офанзива почека јануара 1919. под бољшевичким командантом [[Владимир Антонов|Владимиром Антоновим]], козачке снаге су се брзо распале. Црвена армија је освојила [[Кијев]] [[3. фебруар]]а [[1919]], а десет дана касније, са својом армијом у расулу, генерал Каљедин је извршио самоубиство. [[Ростов]] је освојен у марту 1918. Козачка Добровољачка армија се евакуисала у [[Кубањ]], где се придружила [[Кубански Козаци|Кубанским Козацима]] да би покренули неуспешан напад на [[Краснодар|Јекатеринодар]]. Генерал Корнилов је убијен у борбама [[13. април]]а. Команда над операцијом је прешла генералу Дењикину који је искористио неколико наредних месеци да поново организује своју козачку војску. У октобру је од срчаног удара преминуо генерал Алексејев, а генерал Дењикин је постао (барем теоријски) врховни вођа армија Белих у јужној Русији.
| |||