Франциско Иреник — разлика између измена

'''Франциско Иреник''' ({{јез-лат|Franciscus Irenicus}}, од {{јез-грч|εἰρηνικός}} „мирољубив“; [[Етлинген]], [[1495.]] — [[Геминген]], [[1553.]]) био је историчар и теолог, присталица [[Мартин Лутер|Мартина Лутера]]. Похађао је чувену [[Латинска школа|латинску школу]] у [[Пфорцхајм]]у, где му је [[Филип Меланхтон]] био школски друг од [[1508.]] до [[1509.]] Као патриота и [[Хуманизам|хуманиста]], пише о Немачкој у књизи ''„Објашњење Немачке“'' ({{јез-лат|Germaniae exegesis}}), која је угледала светлост дана у [[Хагенау]]у [[1518.]] У Гемингену је као носилац предикатуре{{напомена|Од сред. лат. -{praedico}-, „проповедам“}} (проповедничка служба) био управник тамошње латинске школе.

Франциско Иреник је рођен као Франц Фриц у [[Етлинген|Етлингену]] [[1495.]] Похађао је престижну латинску школу у Пфорцхајму. Филип Меланхтон му је био школски друг. Уписао је [[1510.]] као Франциско Фриц од Етлингена студије слободних вештина на Хајделбершком универзитету. Током [[1512.]] био је тамо бакалавр. Након што је путовао и пребивао у јужнонемачком простору уписао се маја [[1516.]] као Франциско Фриц Етлингенски на Тибингенски универзитет. Као Меланхтон, који је исто тако студирао у [[Тибинген|Тибингену]], прикључио се тамо хуманистичком кругу некарски другови ({{јез-лат|Sodales Neccarani}}). Најкасније у [[Јануар|јануару]] [[1517.]] Иреник се вратио у [[Хајделберг]], где је марта [[1517.]] под именом Франциско Иреник градуиран у [[Магистар|магистра]]. [[Вилибалд Пиркхајмер]] је са интересовањем пратио рад младог историчара на Објашњењу Немачке 1517. и потпомагао га са својим познавањем историје. Маркгрофска кућа је и материјално потпомогала опсежан рад. Лутерова [[Хајделбершка расправа]] априла [[1518.]] којој је Иреник вероватно присуствовао као слушалац, учинила га је убеђеним присталицом [[Реформација|реформације]].

Коначно је посведочен у Хајделбергу [[Јул|јула]] [[1519.]] Од [[Октобар|октобра]] 1519. је каноник у [[Баден-Баден]]у и [[свештеник]], а од [[1522.]] дворски и путујући проповедник маркгрофа. Пратио је Филипа I до владе државних сталежа ({{јез-нем|Reichsregiment}}) у [[Еслинген]] и као реформаторски проповедник иступао овде у августинском манастиру против званичне забране. Папски легат Кампеђо ({{јез-итал|Campeggio}}) узалудно је улагао жалбу код надвојводе Фердинанда. Верски едикт маркгрофа Филипа из [[1525.]] дозволио је и свештеницима у маркгрофовији Баден [[брак]]. Иреник се још исте године оженио кћерком једног грађанина [[Еслинген|Еслингена]]. Тројица синова проистекло је из овог брака. Под заштитом маркгрофа Иреник је беседио 1526. и на [[Шпајерски сабор|Шпајерском саборусабор]]у. Овог пута је Кампеђов протест код надвојводе имао успеха. Иреник је морао да напусти [[Шпајер]]. Пред политичким притиском маркгроф Филип повукао је реформаторске новотарије које је одобрио у Бадену. Од [[1530.]] водио се поново као присталица старе (католичке) цркве.

Марта[[Март]]а [[1531.]] Иреник је напустио Баден. Амброзије Бларер и Мартин и Мартин Буцер спречили су да ангажовани [[лутеран]] добије у Еслингену слободно [[Пастор|пасторско]] место. На позив Волфа од Гемингена, Иреник је јесени 1531. примио предикатуру при пасторској цркви у Гемингену. У овом месту је посведочен [[24.]] [[Децембар|децембра]] 1531. Током евхаристијског сукоба теолога Иреник је у дебатама у [[Крајхгау]]у заступао лутеранско становиште. Као проповедник био је и управник латинске школе у Гемингену основане 1521. Давид Кохаф, који ће се касније звати Давид Хитреј, био је један од његових ђака. Очигледно је да се у теолошким и [[Конфесија|конфесионалним]] спорним питањима Иреник касније суздржавао. Тежиште своје делатности видео је у настави у латинској школи, која је под његовим руководством узела замах. Иреник није више напуштао своје пребивалиште у Гемингену. Према натпису на очуваној надгробној плочи умро је 1553.