Валтазар Богишић — разлика између измена

== Научни рад ==

По свом научном увјерењу Богишић је био присталица Савињијеве историјске школе, и на њега је нарочитог утицаја имао G. Puchta са својим дјелом ''Das Gewohnheitsrecht'' (1828). У његову и научном и законодавном раду водила је Богишића стално мисао да је народно право оно добро право, да ваља сакупљати и испитивати народне правне обичаје и на њима онда засновати цио законодавни рад. Тој је идеји посветио Богишић цио свој живот, и показао је практички, основом црногорског ''Имовинског Законика'', колико је његова претпоставка тачна. Још као чиновник дворске библиотеке упозорио је Богишић у расправи ''О важности сакупљања народнијех правнијех обичаја код Словена'' (Правни обичаји у Словена, Књижевник, 3, 1866, и посебно), колику важност дају други народи својим правним обичајима, а како је мало код нас у том правцу урађено, и поред тога што имамо толико материјала. Ту Богишић највише говори о [[породица|породичном]] праву. Богишић је написао ''Напутак за описивање правнијех обичаја, који у народу живе'' (Књижевник, 3), састављен из низа питања, на која би код сакупљања народних правних обичаја требало одговорити. Тај упитник био је основ за рад око ''Зборника садашњих правних обичаја код [[Јужни Словени|Јужних Словена]]'', који је Богишић у издањима [[Југословенска академија|Југословенске Академије]] објавио [[1874]]. У том Зборнику Богишић је саопштио одговоре на дана питања из разних јужнословенских крајева. Ту је сакупљен изврстан материјал за народно право јужнословенско, тако да је тај рад Богишића наишао на одличан пријем у ширим и у научним круговима. Нарочито је Богишића занимало породично право, на које се односи расправа: ''Главније црте обитељског права у старом Дубровнику'' (Рад 5, 1868). У свом приступном предавању, које је држао у Одеси [[1870]], а које је објављено (Зарја, 1870 и посебно) под насловом: ''О научној разработкје историји славјанскаго права'', изјављује да је присталица историјске Савигнујеве школе о постанку и животу права, и упозорава, како је потребно, да законодавац познаје народне обичаје, народни живот, увјерење и потребе. Према мишљењу Богишића, историјска школа свој задатак није извршила, јер није исправним начином испитивала и обрађивала предмет. Богишић препоручује компаративан метод, основан на унутарњој вези правних института и норми. Правне народне обичаје треба сакупљати, сравњивати их с обичајима других народа, и онда их употријебити.

 

Иако је главна пажња Богишића била посвећена обичајном праву, он није занемарио ни писано право, и објавио је у издањима Југословенске Академије: ''Писани закони на Словенском Југу'' ([[1872]]), гдје саопштава, у облику библиографског нацрта, изабране законодавне и правне споменике из тог подручја, објашњавајући их пригодним напоменама. [[1877]]. штампао је своју расправу ''Станак'' (Гласник, 44; њемачки пријевод у ''Archiv f. slav. Philologie'', 2), гдје је приказао тај важни институт међународних односа. Касније је објавио важну расправу: ''De la forme dite Inokosna de la famille rurale chez les Serbes et les Croates'' (''Revue de Droit international et de législation comparée'', [[1884]]), у којој је изнио своје мишљење о задрузи, доказујући, да није оправдано гледати у задрузи и у сеоској инокосној породици двије врсте породичне организације, већ да је то исти идентични тип сељачке породице.