Зграда Управе фондова у Београду — разлика између измена

По пројекту архитеката [[Никола Несторовић|Николе Несторовића]] и [[Андра Стевановић|Андре Стевановића]], зграда је подигнута [[1903]]. године, на месту старе кафане Дарданели, за потребе Управе фондова државне хипотекарне банке. У време када је подигнута, зграда Управе фондова представљала је један од најранијих банкарских објеката код нас, после зграде [[Народна банка (зграда)|Народне банке]] из [[1889|1889.]]. године. Проширена је [[1930|1930.]]. године доградњом атријума и крила према улици Лазе Пачуа, по пројекту арх. Паровића. Оштећена је у [[Други светски рат у Југославији|Другом светском рату]], после рата обновљена, али јој је тек конзерваторско-рестаураторским радовима из [[1964]]–[[1966]]. према нацртима архитеката [[Александар Дероко|Александра Дерока]], [[Петар Анагности|Петра Анагностија]] и [[Зоран Б. Петровић (архитекта)|Зорана Петровића]], враћен првобитни изглед, чиме су задовољене тадашње потребе и извршена адаптација за потребе Народног музеја.

Грађена је као четворострана затворена палата са покривеним атријумом и има приземље и два спрата. Конципирана је еклектички са доминацијом неоренесансних елемената. Монументалност главне фасаде овог објекта остварена је симетричним академским решењем, којим доминира улазна партија са удвојеним стубовима и раскошним необарокним кубетом, као и полихромно обрађеним фасадним платнима с богатом декоративном пластиком неоренесансног порекла. Обрада фасада изведена је у зонама. Приземље је у рустици, а спратови су решавани тако да се висином оба нивоа протежу стубови централног ризалита и широке лизене бочних. Зграда се завршава атиком и куполама изнад сва три ризалита.