Милослав Самарџић заговара посебну[[историјски ревизионизам|ревизионистичку]] интерпретацију историјских догађаја који се тичу Другог светског рата у Југославији. Посебност се огледа пре свега у односу на историографску парадигму која је владала током ере југословенског социјализма (1944-1991), а чији су најзнаменитији представници историчар проф. Бранко Петрановић и публициста Никола Миловановић. Често, савремени настављачи социјалистичке историографије попут Дубравке Стојановић и Бранке Прпе сматрају да је реч о историјском ревизионизму, други пак званични историчари попут Бојана Димитријевића и Косте Николића који се умногоме не слажу са Самарџићем, сматрају да је таква ревизија преко потребна у земљи која није прошла фазу дебољшевизације кроз које су прошле друге постстоцијалистичке земље некадашњег источног блока.{{fact}}<!--Ne postoji "istoriografska paradaigma", Samardžić plasira poluistine i neistine--> Статус "контроверзног" аутора Милослав Самарџић добио је захваљујући провокативним[[маргинална теорија|маргиналним]] тезама, попут оне да су четници победили у [[битка на Неретви|бици на Неретви]] и да [[Никола Калабић]] није помогао [[Озна|Озни]] у хватању [[Драгољуб Михаиловић|Драгољуба Михаиловића]].
