Папа — разлика између измена

До [[1870]], папска власт се простирала на велики део централне [[Италија|Италије]], познату под именом [[Папска држава]]. Положај папе се незванично назива ''папство'', а званично ''понтификат'' ({{Јез-лат|Pontificatus}}); његова црквена јурисдикција се зове [[Света столица]] ({{Јез-лат|Sancta Sedes}}). Католици широм света сматрају римског папу за наследника [[Свети Петар|Светог Петра]] и [[Исус Христос|Христовим]] представником на Земљи.

Уз тијару, још један од најпознатијих симбола папства је слика два укрштена кључа, једног златног и једног сребрног, повезаних црвеним канапом. Они представљају ''`Кључеве Царства Небеског`'' (према [[Свето Јеванђеље по Матеју|Мат. 16:19]] и [[Књига Исаијина|Ис. 22:22]]).

''-{Umbracullum}-'' је балдахин који је украшен црвеним и златним пругама је почео да користи [[папа Александар VI]] према обичају краљева да прикаже земаљску моћ папства. Носио га је човек који је стајао иза папе и увек је био означен грбом камерленга (који води Цркву током ''-{[[Седе ваканте|Sede Vacante]]}-'', папског [[интерегнум]]а.) и старим грбом [[Папска држава|Папске државе]]. Овај обичај је престао да се упражњава, иако је и даље део хералдике папства и стоји унутар базилике, десно од олтара.

Папски грб представља већ споменуте укрштене кључеве од сребра и злата повезане црвеним канапом над којима је сребрна тијара са три златне круне и црвеним ''инфулама'', тракама које висе са задње стране Тијаре и падају преко рамена док се носи. Папска застава је бело-жута застава [[Ватикан]]а са грбом [[Света Столицастолица|Свете Столице]] са десне стране, на белом пољу. Ова застава је усвојена [[1808]], док је претходна била златно-црвена, традиционалних боја понтификата.

Иако прогресивно ширење хришћанства Римског царства у [[4. век]]у није дало [[бискуп]]има цивилну моћ над државом, постепено повлачење царске надлежности је током [[5. век]]а оставило папу као вишег царског званичника у [[Рим]]у, а бискупи су све више управљали јавним животом у другим градовима западног Царства. Статус секуларног и профаног вође је очигледно показан у сукобу светог [[Светипапа Лав I|папе Лава I]] и хунског вође [[Атила|Атиле]] [[452]]. године. Овакав утицај је постајао све већи до [[754]], када је франачки владар [[Пипин Мали]] дао папи део територије која је чинила срце такозване Папске државе. Године [[800]], [[папа Лав III]] је крунисао франачког владара [[Карло Велики|Карла Великог]] за римског цара, што је био основни и велики корак ка будућем [[Свето римско царство|Светом римском царству]]; од тада је постала папска дужност да крунише потчињене му цареве, традиција која је важила до избора цара [[Карло V, цар Светог римског царства)|Карла V]], последњег Светог римског цара којег је крунисао папа, и коју је донекле оживео [[Наполеон I Бонапарта|Наполеон Бонапарта]]. Папски суверенитет је нестао анексијом Папске државе од стране Италије [[1870]]. године.

Уз папин положај као територијалног владара и највишег кнеза бискупа хришћанства (што се посебно огледало у ренесансним папама као што су [[папа Александар VI]], амбициозан, иако спектакуларно коруптабилан политичар и [[папа Јулије II]], сјајан генерал и државник) и духовног поглавара Светог римског царства (посебно истакнуто у периодима сукоба са царевима, као што су понтификати папе [[Папа Гргур VII|Гргура VII]] и папе [[Папа Александар III|Александра III]]), папа поседује и извесни степен политичке и привремене власти као ''врховни понтиф'' ({{Јез-лат|Pontifex Maximuss}}). Најпознатији примери папског политичког утицаја су [[папска була|була]] ''-{Laudabiliter}-'' из [[1155]]. (која даје благослов [[Хенри II од ЕнглескеПлантагенет|Хенрију II од Енглеске]] да нападне [[Ирска|Ирску]]), була ''-{[[Inter Caeteras]]}-'' из [[1493]]. (која је довела до [[Споразум из Тордесиљаса|споразума из Тордесиљаса]] [[1494]], који је поделио свет на територије под шпанском и португалском влашћу), була ''-{Regnans in Excelsis}-'' из [[1570]]. (којом је екскомуницирана [[Елизабета I Тјудор|Елизабета I од Енглеске]]<ref>{{cite web|url=http://www.papalencyclicals.net/Pius05/p5regnans.htm |title=Regnans -{in Excelsis} |publisher=Papalencyclicals.net |date= |accessdate = 12. 3. 2013.}}</ref>), као и була ''-{Inter Gravissimas}-'' из [[1582]]. (којом је уведен [[Грегоријански календар]]<ref>{{cite web|url=http://www.papalencyclicals.net/Greg13/index.htm |title=Pope Gregory XIII |publisher=Papalencyclicals.net |date= |accessdate = 12. 3. 2013.}}</ref>).

Тренутне регуле папског интерегнума (''-{[[Седе ваканте|Sede Vacante]]}-'') је донео [[папа Јован Павле II]] [[1996]]. године у документу ''-{Universi Dominici Gregis}-'' (''Свеопштему божјем стаду''). Током ''-{Sede Vacante}-'', [[Колегијум кардинала]], који се састоји од папиних главних саветника и помоћника је здружено одговоран за вођење Цркве и самог Ватикана под председништвом камерленга; ипак, канонски закони изричито забрањују кардиналима да уводе новине у власт Цркве током овог периода. Свака одлука која мора имати благослов папе мора чекати избор и постављење новог понтифа.

Папски положај као врховног понтифа екуменске Цркве је догматски и стога није отворен за критику и оповргавање унутар [[Католичка црква|Католичке цркве]]. Први ватикански сабор је анатемисао све који су оповргавали папин примат по части и надлежности (могуће је расправљати о тачној природи примата док се то не коси са ''Догматским уставом''). Ипак, папин ауторитет је често оповргаван ван [[Католичка црква|католицизма]], у облицима који се разликују од [[Деноминацијарелигијска (религија)деноминација|деноминације]] до деноминације, али се уопштено могу поделити на критике на рачун ширине примата папе и критике саме институције папства. <ref>Неке од ових критика се могу видети код реформатора из 16. века, Филипа Меланктона, [http://www.bookofconcord.com/treatise.html Расправа о моћи и примату папе], Приступљено 17. 4. 2013.</ref>

Остале не-католичке хришћанске деноминације не прихватају ни догму ''апостолског наслеђивања'', или је не препознају у хијерархијском смислу, те стога не прихватају папин примат ни по једном основу. Комплексни односи између Римског и Византијског царства и осталих секуларних држава, као и папске територије у Италији су биле још једна основа за оспоравање, као што је то и монархијски карактер папске функције. У западном хришћанству су ови приговори папству — као и оштра [[беседништво|реторика]] упућена са обе стране у то време – довели до [[Протестантска реформација|протестантске реформације]] [[Мартин Лутер|Мартина Лутера]]. Ове цркве, данас хетерогене и разнолике, уз многе секте које су у [[19. век|XIX]] и [[20. век|XX веку]] из реформације настале, значајно се разликују у степену критика папства, од простог неприхватања папског ауторитета као легитимног и истинског (старије цркве као [[Лутерова евангелистичка црква]], Калвинистичка, Хуситска и друге, односно, претежно протестантске цркве Старог континента), до веровања да је папа Антихрист или једна од Звери наведених у Књизи Откровења Светог Јована (неке савременије пара-хришћанске секте Америке).

Неки приговарачи папству наводе чисто емпиријске аргументе, наводећи папе као што су [[Папа Александар VI|Александар VI]] и [[Папа Калист III|Калист III]] из познате породице [[Борџије|Борџија]], који својим понашањем нису били подобни за моћ да ''„везују и развезују на Земљи и Небу”''. Неки говоре да свезнајући и милосрдни Бог не би допустио да овакви људи имају моћ коју им приписује Римокатоличка црква. Браниоци папства наводе примере из Библије у којима Бог даје привилегије чак и осведоченим грешницима (као што су краљеви Израела, Апостол [[Јуда Искариотски]], и чак и Свети Петар након што се одрекао Христа), и тврде да чак ни најгрешније папе нису користиле моћ да отргну Цркву од њених апостолских корена, што је доказ да је у тим случајевима сама институција под божанском заштитом, а да ће се грешним папама судити на Крају времена.

* [[Cezaropapizam|Цезаропапизам]]