Дебела Берта — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 20:
 
== Име ==
Главну улогу у пројектовању хаубице одиграо је шеф Круповог пројектантског бироа, проф. [[Фриц Раусенбергер]] (-{Fritz Rausenberger}-), као и његов претходних директор Дрегер (-{Dräger}-). Многи извори наводе да је име „Берта“ хаубица добила по [[Берта Круп|Берти Круп]] (-{Bertha Krupp}-), наследници и власници Крупове индустријске империје.<ref name="ReferenceA" />Ипак, не прихватају сви ово објашњење.<ref name=ley/> Током рата, Немци су јој наденули и многе друге надимке.<ref name=ley/> („-{Dicke}-“, што на немачком значи дебела или велика, наводно није имало никакве везе са физичким изгледом Г-ђе Круп.<ref name="Crowdy2007">{{Cite book|author=Terry Crowdy|title=Military Misdemeanors: Corruption, Incompetence, Lust and Downright Stupidity|year=2007|publisher=Osprey Publishing|isbn=978-1-84603-148-9|page=137}}</ref>) Име „Дебела Берта“ Савезници су касније користили за све велике немачке топове, као што је железнички топ „Дуги Макс“ (-{Langer Max}-) и топ великог домета познатији као „Париски топ“. Међутим, надимак „Дебела Берта“ односио се искључиво на хаубицу са ознаком -{42-cm M-Gerät}-.<ref name=ley/><ref name="ReferenceB">-{Herbert Jäger: ''German Artillery of World War One,", The Crowood Press, ISBN 1-86126-403-8}-</ref>
 
== Развој ==
Идеја за развој овакве хаубице произишла је из искустава које су Немци (и Аустријанци) извукли из [[Руско-јапански рат|Руско-jапанскогјапанског рата 1904—1905]]. Током рата, Јапанци су демонтирали са фиксних постоља неколико својих хаубица калибра 28 cm, које су биле намењене за обалску одбрану и употребили их приликом опсаде Порт Артура. Оваква примена тешких топова изненадила је тадашњу стручну војну јавност јер се до тада сматрало да најтежи опсадни топови који се могу транспортовати вучом, због велике тежине не могу прелазити калибар од 20 cm. Ипак, већина европских земаља није научила јапанску лекцију &nbsp;— осим већ поменуте Немачке и Аустрије (Аустрија је развила читаву серију покретних тешких топова као што су 30.5 cm „Витка Ема“ - ''-{Schlanke Emma}-'' хаубица, 38 cm „Барбара“ ''-{Barbara}-'' и „Гудрун“ ''-{Gudrun}-'' хаубице и сопствену хаубицу калибра 42 cm.<ref>{{cite book|last=Prasil|first=Michal|title=Skoda Heavy Guns: 24cm Cannon, 38cm Howitzer, 42cm Howitzer and Others|url=http://books.google.com/books?id=Y4bOngEACAAJ|date=January 1997|publisher=Schiffer Publishing, Limited|isbn=978-0-7643-0288-6}}</ref>
 
Током раних 1900-тих, Круп је започео развој читаве серије покретних тешких минобацача и хаубица, чији калибар се кретао од 28 cm до 30.5 cm. Као основа за развој послужило је искуство које је Круп стекао приликом израде тешких минобацача за обалску одбрану (''-{Küstenmörser}-''), као што је -{Beta-Gerät}- калибра 30.5 cm, који је први пут уведен у наоружање 1897. године (друге нације, укључујући Велику Британију и САД су такође развиле слична оруђа)<ref name="ReferenceB"/>
Ред 58:
 
== Литература ==
 
* -{Gerhard Taube: ''Die schwersten Steilfeuer-Geschütze 1914–1945. Geheimwaffen "Dicke Berta" und "Karl"', Motorbuch-Verlag, ISBN 3-87943-811-0}-
* -{Axel Turra: ''Dicke Berta''&nbsp;— ''Ein 42-cm-Steilfeuergeschütz wird zur Legende'', Podzun-Pallas Verlag, ISBN 3-7909-0753-7}-