|
Дана 31. октобра [[1517]]. [[Мартин Лутер]] ([[1483]]—[[1546]]), калуђер августиновског манастира у [[Ерфурт]]у, професор библијских студија на Универзитету у Витенбергу, формулише 95 теза против теологије и праксе [[индулгенција|Индулгенције]] (''„свете“'' трговине). [[Мартин Лутер|Лутер]] није намеравао да створи другу [[Црква|Цркву]], иако се саблазнио чињеницом да сама власт [[Католичка црква|Римске цркве]], коју посећује [[1510]]—[[1511]], штити и помаже злоупотребе са [[Индулгенција|индулгенцијама]] (опросницама) ради смањења казни у [[Чистилиште|пургаторијуму (чистилишту)]].
Јавно прикуцавање 96 теза на врата цркве у [[Витенберг]]у, увлачи га у сукоб са [[Католичка црква|Католичком црквом]] и властима, пред које је позиван да се изјасни [[1518]]. у [[Хајделберг]]у и [[Аугсбург]]у (пред кардиналом Кајетаном, папским изаслаником), а [[1519]]. у [[Лајпциг]]у, где са [[Јохан Ек|Јоханом Еком]] расправља о [[Папски примат|супремацији папе]] и непогрешивости римских сабора. Године [[1520]]. [[Мартин Лутер]] пише [[Вавилонско ропство Цркве]]. Исте године папа [[Папа Лав Х|Лав Х]] ([[1513]]—[[1521]]) искључује га из [[Католичка црква|Римске цркве]], а [[1521]]. Сабор у Вормсу осуђује. Протеран од [[Фредерик Саксонски|Фредерика Саксонског]], [[Мартин Лутер]] се повлачи у замак [[Вартбург]] где преводи [[Нови завет]] на немачки и штампа га [[1534]]. године.
Године [[1522]]. поново долази у [[Витенберг]] да би изложио део својих идеја: проповедање речи, причешћивање верних. У доба побуне сељака ([[1524]]—[[1525]]) он подржава и прихвата њихов оштар став. На састанку у Шпајеру ([[1526]]. и [[1529]]) [[Мартин Лутер|Лутер]] је поново осуђен, али кнезови неких немачких држава противе се прогону протестаната. Касније, немачки протестантски кнезови формираће ''„Шмалкадшку лигу“'' да би бранили протестантизам, али та акција није призната све до споразума у Пасауу [[1532]]. године. На Сабору у [[Аугсбург]]уАугсбургу [[1530]]. Лутер представља основна учења Реформације:
* Ауторитет [[Библија|Библије]];
* Оправдање вером;
* Стварно присуство Христово у [[Евхаристија|евхаристији]] (против [[Улрих Цвингли|Улриха Цвинглија]] који је учио да је [[евхаристија]] просто сећање).
[[Мартин Лутер]] излаже ова учења у два [[катихизис]]а и у Шмалкалдшким чланцима ([[1537]]). У овом периоду Меланхтон ([[1497]]—[[1560]]) је био Лутеров конструктиван сарадник у протестантској теолошкој пропаганди, нарочито у штампању дела -{''Loci Communes''}- [[1521]], и у редиговању Аугсбуршког исповедања [[1530]], које и Лутер прихвата.
== Протестантски правци ==
У Швајцарској, реформација најпре продире у [[Цирих]] ([[1518]]) преко [[Улрих Цвингли|Хулдвајха (Улриха) Цвинглија]] (Huldveich Zwingli, [[1484]]—[[1531]]), на кога је утицао Еразмо. За Цвинглија, реформација има друштвени и национални карактер, па он признаје секуларној власти право да се бави црквеним питањима. Године [[1528]]. пише ''Коментар о правој и лажној религији'', а [[1529]]. сукобљава се са Лутером у Марбургу у тумачењу суштине евхаристије, држећи да је Христос у евхаристији присутан само духовно или символички.
Умире у бици код Капела (-{Kappel}-), бранећи [[Цирих]] од католичких швајцарских кантона. [[Жан Калвин]] (1509—1564), прогнани Француз који се бавио не само теологијом реформације него и организовањем заједница на презвитеријански начин — где је народ представљен преко презвитера лаика, увео је реформацију у Женеву. Он објављује [[1536]]. године ''Институције хришћанске религије'' у којима прецизира разлике између своје и протестантске теологије. Калвин признаје две тајне: крштење и евхаристију; одбацује Цвинглијеву концепцију о символичкој вредности евхаристијског причешћивања; говори о ''„граду Божијем“'', односно о црквеној организацији и дисциплини. Свакако најважније калвинистичко учење јесте ''„предестинација“'' или доктрина ''„двоструког избора“'', по којој је Бог пре стварања света једне изабрао за спасење, а друге за погибао; према томе, ови други су предодређени за осуду. У Цириху, реформацијски покрет даље води Јохан Хајнрих Билингер (Johann Heinrich Bullinger, 1504—1575), а у Женеви [[Теодор Беза]] (1519—1605).
=== Француска ===
|
