Монаштво — разлика између измена

Монашке заједнице, које су се развиле од пустињских отаца, су током 4. и 5. века преплавиле урбане центре Истока, посебно [[Константинопољ]] и [[Антиохија|Антиохију]].<ref name="Frank">Frank, Georgia. 2000. The Memory of the Eyes: Pilgrims to Living Saints in Christian Late Antiquity. Transformation of the Classical Heritage. Los Angeles: University of California Press (str. 13-14)</ref> Ови „слободни“ монаси нису потпадали под било какав вид црквеног или [[епископ]]алног надзора, већ су лутали улицама упражњавајући нерад, проповедајући, па чак и шиканирајући људе.<ref name="Frank"/> Црква је реаговала тако што је осудила овакав начин живота као [[Месалијани|месалијанску]] јерес, чиме су успостављени темељи традиционалног облика монаштва који се развио у средњем веку, са манастирима и њиховим старешинама ([[игуман]]има, [[опат]]има).<ref>Dunn, Marilyn. The Emergence of Monasticism. Oxford, Blackwell Publishers (str. 58-89), 2000.</ref> Настанком кеновијског (или ценобитског) облика монашта, општим монашким правилима је додато и покоравање старешини.<ref name="Енциклопедија живих религија"/> Али поједини подвижници су одлазили и из манастирских заједница, зато што су општежитељни манастири ипак живели у додиру са светом.<ref name="О монаштву"/> То су били отшелници, пустињаци, анахорете, столпници, затворници. Међутим, без обзира ли су живели осамљено или у заједници, монаси су тежили да задобију [[врлина|врлину]] [[понизност]]и, која је значила одвајање од световних жеља и губитак егоцентричног погледа на свет.<ref name="Енциклопедија живих религија"/>

 

 

=== Видови хришћанског монаштва ===