Моравскопанонска мисија — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м ispravke
Исправљање грешке јер цар Михајло 3. уопште није имао савладара у књ. : ,,Историја Византије" Георгија Острогорског !
Ред 1:
[[Датотека:Susosie.jpg|мини|десно|300п|Споменик Ћирилу и Методију испред цркве светог Тројства у [[Жилина|Жилини]] ({{СВК}})]]
'''Моравскопанонска мисија''' браће [[Константин Филозоф Солунски|Константина]] и [[Свети Методије Солунски|Методија]] представља почетак словенске писмености и прекретницу у преласку [[Покрштавање Словена|Словена на хришћанство]]. Њих је на позив [[Великоморавска кнежевина|великоморавског кнеза]] [[Растислав (кнез)|Растислава]] ([[842.]]—[[870.]]) послао [[византијски цар]] [[Михајло III из династије Амориск "Пијаница"|Михајло -{III}- ''Пијаница'']] (са842. [[Теодорадо (IX867. век)|Теодором]]године [[842]]—[[856]],је владао а самосталнобио [[856]]—[[867]]је син Декаполита и Евдокије) са задатком да [[Западни Словени|локалне Словене]] обуче за вршење [[Богослужење|богослужења]] на [[Словенски језици|словенском језику]] из верских књига писаних на словенском. За потребе тог задатка је Константин са својим сарадницима саставио прво словенско писмо [[Глагољица|глагољицу]], користећи се знаковима изведеним од грчке [[Минускула|минускуле]] са елементима [[брзопис]]а, после чега су богослужбене књиге преведене са [[Грчки језик|грчког]] на дијалекат [[Јужни Словени|Јужних Словена]] који су живели у околини [[Солун]]а, а који је био разумљив и осталим Словенима. Мисија је своје деловање отпочела [[863]]. или [[864]]. године и од самог почетка се суочила са жестоким отпором [[Германи|германског]] свештенства које је те Словенске просторе сматрало својим и на њему је ширило хришћанство на [[Латински језик|латинском језику]]. Браћа су своје деловање проширила и на [[Панонска кнежевина|Панонску кнежевину]], али су били приморани да већ [[867]]. године путују у [[Рим]] да оправдају своје деловање самом папи. Током свог боравка су успели да добију дозволу папе [[Хадријан II|Хадријана -{II}-]] ([[867]]—[[872]]) за богослужење на словенском језику, али се током боравка Константин разболео, замонашио узевши име ''Ћирило'' и умро [[14. фебруар|14.02]]. Методије се [[870]]. године вратио прво у [[Панонија|Панонију]], а затим и у [[Моравска|Моравску]] са титулом моравскопанонског [[архиепископ]]а, али је поново наишао на јак отпор германског свештенства подржаног новим великоморавским кнезом [[Сватоплук I|Сватоплуком -{I}-]] ([[870]]—[[894]]). Отпор германског свештенства достигао је врхунац на великом сабору на коме је сам Методије оптужен за [[јерес]] и заточен у [[Регензбург]]у. Иако је [[873]]. године ослобеђен на инсистирање папе [[Јован VIII (папа)|Јована -{VIII}-]] ([[872]]—[[882]]), он је већ [[880]]. године морао поново да путује у Рим да оправда своје деловање. Папа му је поново дозволио да настави са ширењем божије речи на словенском језику. Он се после тог вратио свом послу, посетивши [[882]]. године [[Цариград]], да би [[6. април|06.04.]][[885]]. године преминуо у својој архиепископију. После његове смрти германско свештенство уз подршку папе [[Стефан V (папа)|Стефана -{V}-]] ([[885]]—[[891]]) и Сватоплука уништава словенску црквену организацију у [[Средња Европа|средњој Европи]] протеривањем, заробљавањем и убијањем ученика и сарадника Солунске браће. Међу онима који су заробљени и побијени нашао се и Методијев несуђени наследник [[Горазд]], али је део словенских свештеника, међу којима су најистакнутији [[Климент и Наум]], успео је да побегне и нађе уточиште на [[Балканско полуострво|Балканском полуострву]], на ком су наставили рад Солунске браће. Иако је мисија сама по себи доживела потпуни неуспех после Методијеве смрти [[885]]. године, она је ипак индиректно постигла свој циљ ширењем хришћанства међу Словенима и стварањем првог словенског књижевног језика који ће свој потпуни развој започети тек међу Јужним Словенима, који су непосредно пре тога примили хришћанство (бугарски Словени [[864]], [[Срби]] око [[872]]), захваљујући деловању њихових ученика и непосредној близини Византије која је политички, а самим тим и војно, подржавала њихов рад.
 
== Војнополитичке прилике пре почетка мисије ==