Црква Христа Спаситеља у Пољу — разлика између измена

Црква је обновљена и прерађена у облик тзв. [[Уписани крст|уписаног крста]] у периоду између [[1077]]. и [[1081]]. године по налогу [[Марија Дука|Марије Дуке]], [[Ташта|таште]] [[Алексије I Комнин|Алексија (-{I}-) Комнина]] ([[1081]]—1081—[[1118]]). Већ почетком наредног [[век]]а је дошло до урушавања дела цркве, највероватније услед земљотреса, тако да ју је инзова обновио Алексијев трећи син [[Исак Комнин (севастократор)|Исак]].

Свој данашњи облик црква је добила почетком [[14. век|-{XIV}- века]], када ју је обновио у потпуности византијски државник [[Теодор Метохит]]. По његовом налогу је у периоду од [[1315]]. до [[1321]]. године сведено украшавање унутрашњости цркве мозаицима који представљају најлепши пример [[препород]]а [[Палеолози|Палеолога]]. Услед последица [[Грађански рат двојице Андроника|грађанског рата двојице Андроника]], Теодор је протеран у [[егзил]] [[1328]]. године по налогу [[Андроник III Палеолог|Андроника -{III}-]] ([[1328]]—1328—[[1341]]), али му је две године касније дозвољен повратак и он је последње године свога живота провео као [[монах]] у својој задужбини ''Хори''.

Током [[Пад Цариграда (1453)|опсаде Цариграда]] [[1453]]. године у цркву је пренесена [[икона]] која се сматрала чудотворном и заштитницом града у циљу добијања [[Бог|божанске]] помоћи у одбрани од [[неверник]]а, као што се [[Опсада Цариграда (1422)|то десило 1422. године]]. Међутим и поред тога, [[Османлије]] су заузеле град [[29.05.]] али је Хора задржала своју улогу. Око пола [[век]]авека након тога, црква је по налогу [[Атик Али паша|Атик Али паше]], који је био [[велики везир]] [[султан]]а [[Бајазит II|Бајазита -{II}-]] ([[1481]]—[[1512]]) претворена у џамију названу ''Карије''. Да би се њена унутрашњост прилагодила потребама [[ислам]]а, мозаици и фреске су прекривене слојем [[малтер]]а. Зграда је временом оронула и приликом истраживања њене унутрашњости [[1948]]. године [[Сједињене Америчке Државе|амерички]] [[византолози]] су испод слоја малтера открили византијске иконе и мозаике, после чега се приступило детаљној обнови грађевине и откривању првобитног слоја. Радови су трајали читаву [[Деценија|деценију]] и она је [[1958]]. године је отворена за јавност као музеј који се званично зове ''Карије'' по називу џамије, иако је и даље устаљенији назив ''Хора''.

Сам езонартекс односно унутрашња припрата је паралелна са егзонартексом и има [[Правоугаоник|правоугаону]] основу димензија 4-{[[m]]}- са 18-{[[m]]}- и на њега се наслања наос, док његов [[Југ|јужни]] крај прелази у [[запад]]ни крај параклесиона. Егзонартекс односно спољашња припрата се простире [[запад]]нозападно од езонартекса, делимично је одвојена и има правоугаону основу димензија 4-{[[m]]}- са 23-{[[m]]}-.