Феноменологија — разлика између измена

'''Феноменологија''' је филозофско становиште које у савременој [[социологија|социологији]] представља својеврсну реакцију на објективистичке једностраности позитивистичког [[Емпиризам|емпиризма]], [[Фундаментализам|функционализма]], структурализма и [[марксизам|марксизма]]. УмјестоУместо спољног искуства о појавама (феноменолизма), социјална феноменологија се усмјераваусмерава према унутрашњој суштини феномена.

Феноменологија у [[XX век|XX вијеку]] се односи на [[филозофија|филозофију]] коју је развио [[Хусерл]] и неки од његових сљедбеникаследбеника. Сам појам феноменологија, се користи од средине [[XVIII век|XVIII вијека]], са пажљиво одабраним техничким значењем у дјелуделу [[Кант]]а и [[Хегел]]а. Данас се појам не односи на јасно дефинисане и хомогене филозофске позиције. Питање, „Шта је феноменологија?“, може сугерисати да је феноменологија једна од различитих концепција [[савремена филозофија|савремене филозофије]], која се састоји од јасно дефинисане структуре тијелатела и доктрина, чије суштинске карактеристике се могу врло лако изразити и објаснити. Међутим, пријепре ће бити један шири покрет, усмјеренусмерен на различите правце, због чега феноменологија данас има различито значење за различите људе.

Иако у самом покрету феноменологије, као једне цјелинецелине, постоји више повезаних струја, оне нису хомогене на било који начин, односно могуће је наслутити заједничку полазну тачку, али је циљ у сваком од случаја, различит. Филозофска мисао већине феноменолога, се измијењалаизмењала толико, да је њихове [[доктрина (филозофија)|доктрине]] једино могуће представити у градуалном развоју. Ово не важи само за Хусерла, оснивача феноменолошког покрета, него такође за феноменологе који слиједеследе, као Шелер ([[1874]]-[[1928]]), Н. Хартман ([[1882]]-[[1950]]), [[Мартин Хајдегер|Хајдегер]] ([[1889]]-[[1976]]), [[Жан Пол Сартр|Сартр]] ([[1905]]-[[1980]]) и [[Морис Мерло-Понти]] ([[1908]]-[[1961]]).

За било кога ко проучава феноменолошки покрет, без предрасуда, различитости између главних струја су јасно видљиве. Говорило се да се феноменологија састоји од анализе и описивања свијестисвести; такође се говорило да се феноменологија једноставно преклапа са [[егзистенцијализам|егзистенцијализмом]]. Феноменологија у ствари студира и проучава [[есенција|есенције]], те такође покушава да им нађе мјестоместо у егзистенцији. У принципу, феноменологија је трансцендентална филозофија, заинтересована само за »оно што је остало«, послијепосле практиковања феноменолошког редуковања, али такође сматра да је свијет постојао прије него је размишљање почето. За неке филозофе, феноменологија представља [[спекулација|спекулацију]] о субјективној трансценденталности, док за друге представља метод за одређивање конкретне егзистенције. Неки користе феноменологију као оруђе за истраживање филозофије која ће бити оспособљена да да одговоре на питања [[простор]]а, [[време]]на, као и уопште цјелокупнецелокупне структуре свијета, онако како га сами »доживаљавамо«. На крају, такође је речено, да је феноменологија покушај директног описа »искуства«, без узимања у обзир његових [[психологија|психолошких]] корјенакорена и његовог каузалног објашњења. Сам Хусерл, говори у свом дјелуделу, о »генетској« и »конститутивној« феноменологији.

За неке, сусретање са толико идеја о једној те истој теми, је у најмању руку чудна ситуација; за друге је иритирајућа толика »[[конфузија]]«; трећи ће закључити, да филозофија која не може дефинисати свој простор дјеловањаделовања, не заслужује толику пажњу и дискусију. Већина, насупрот томе, сматра да такви ставови, нарочито посљедњипоследњи, немају никаковог основа, и да треба заузети супротан став и мишљење. Као примјер, може послужити став који је бранио Thevenaz. По њему »феноменологија« је у основи »методолошка концепција«. Thevenaz је аргументовао, како феноменологија, у самом почетку, развијена са одређеним и ограниченим филозофским циљем, способна да се разграна на толико различитих форми, садржи у себи латентну истину и способност преображења, одраз изузетне плодности метода.

Говорећи о различитим концепцијама у феноменолошком покрету, МерлеиМерло Понти је утврдио да се феноменологија може практиковати и идентификовати, као један начин, или стил размишљања и да је постојала као покрет пријепре него је постојала свијестсвест о њој као филозоофији. ПријеПре него истицати један живи покрет у систему, прикладније је причати о историјском насљеђунаслеђу феноменолошког покрета приликом његовог развоја и покушати, такође, разоткрити различите огранке у његовој распрострањености. Иако постоје очигледне разлике, феноменолози дијеледеле одређене интуиције које су веома битне за узајамно схватање као цјелинецелине. ОвдјеОвде у вези, можемо истаћи сљедећеследеће:

# Већина феноменолога прихвата да постоји радикална разлика између »природно« и »филозофско«. Та разлика доноси са собом, такође радикалну разлику између филозофије и [[наука|науке]]. Приликом дефинисања и одређивања те разлике, неки феноменолози, слажући се са Хусерлом, инсистирају на [[гносеологија|епистемолошким]] аспектима, док други у складу са ХајдигеромХајдегером, се концентришу ексклузивно на [[онтологија|онтолошке]] форме.

# Сви феноменолози поштују доктрину интенционалитета, иако је многи разртађујуразрађују на свој начин. За Хусерла, интенционалитет је карактеристика феномена, или свјеснихсвесних акција; у дубљем смислу, интенционалитет је карактеристика крајње свијестисвести која на почетку налази саму себе. За ХајдигераХајдегера и већину [[егзистенцијализам|егзистенцијалиста]], сама људска стварност је интенционална; само бивствовање или егзистенција, односно бивствовање насупрот свијетусвету.

У социологији је познат Веберов феноменолошки метод идеалних типова који служе као методолошко средство којим се друштвене појаве могу не само објаснити него и разумјети. Веберови идеални типови су мисаоне конструкције, појмови који у себе уклјучујуукључују битна својства врсте појава на коју се односе, не поклапају се ни са једном конкретном друштвеним појавама, али се ове појаве најбоље могу објаснити, а приликом објашњавања и разумјетиразумети, тако што истраживач указује на правац, степен и разлоге одступања конкретне појаве од идеалног типа. Вебер путем тумачења и разумјевањаразумевања унутрашњих значења честих људских понашања изграђује поједине типове понашања. Ови типови су идеални зато што представљају „менталне слике добијене [[утопијаа|утопијском]] рационализацијом“, тј. њих социолог изграђује полазећи од једног јединог значења, смисла људског понашања, по правилу од рационалности понашања. У стварности нема понашања које би било одређено само једним значењем, смислом и зато увијекувек постоје одступања од људског понашања. Према томе, задатак социологија је да утврди узроке одступања од идеалног понашања. Тако да без идеалног типа није могуће разумјетиразумети стварно понашање.

Феноменолошки методски приступ је примјењенпримењен и у оквиру класичног социолошког симболичког интеракционализма, који заснива [[Џорџ Мид]]. По тој теорији „појединац“ и „друштво“ нису одвојени реалитети. Савремена теорија симболичке интеракције полази од тога да друштво није ништа друго него мрежа положаја и улога које играју појединци. С друге стране, појединци увијек играју преузете друштвене улоге на себи својствен начин. Тако се истиче значај пјединаца за друштво, који се пренебрјегавапренебрегава у оквиру варијаната савременог социологизма које пренаглашавају важност глобалног система за друштвени живот људи. Неоспорна је чињеница да стварно друштвено међудјеловањемеђуделовање и понашање не зависи само од глобалног друштвеног система него и од психосоцијалних обиљежјаобележја актера свако на свој начин врши своу друштвену улогу ([[брак]] је сваки по нечему посебан).

Феноменолшки гледано друштвена реалност није некакав објекат који постоји у спољном свијетусвету, независно од искуства људи као субјеката. Друштво је особена симболичка реалност у којој људи живе и којој придају одређено значење. На тај начин појединци, уважавајући своје лично и колективно искуство, не само што тумаче него и стварају друштвену ситуацију.

Овај методолошки програм је индивидуалистички и спекулативан, те повлачи и са собом носи и многе недостатке. Он уважава субјективну страну свакодневног друштвеног живота, али занемарују неке неоспорно објективне чињенице у друштву. Занемарени су, пријепре свега неједнаки односи моћи, које појединци затичу као релативно стабилне структуре које битно утичу на њихов свакодневни друштвени живот и међусобне односе, на личне и групне „праксе“ и на саму симболичку комуникацију.