Магистрала (рачунарство) — разлика између измена

Код микрорачунара систем магистрала био је пасивна плоча повезана са пиновима процесора. Меморија и остали уређаји су додавани на ову плочу и користили исте адресне и дата пинове као и сам процесор. У неким случајевима (нпр. [[лични рачунар|персонални рачунар]]) инструкције још увек генеришу сигнале који могу бити искоришћени за имплементацију стварне улазно-излане магистрале. У многим микроконтролерима и данас не постоји улазно-излазна магистрала. Комуникација је контролисана од стране процесора, који чита и пише податке са уређаја као да су они меморијски блокови у циклусима које генерише такт процесора. Уређаји траже опслуживање сигнализирајући на друге пинове процесора, обично коришћене за неке облике прекида.

На пример, диск контролер сигнализује процесору да су нови подаци спремни за читање, и у том тренутку процесор ће да помери податке тако што ће прочитати меморију која одговара том диску. Скоро сви рачунари тог доба су радили на овом принципу, почевши од -{S-100}- магистрале (ИЕЕЕ-696), која је била саставни део -{[[Алтаир 8800|Altair 8800]]}- (1975) и настављајући се кроз -{[[IBM PC]]}- у осамдесетим годинама 20. века. Ови прости системи магистрала су имали озбиљну ману. Сва периферија је морала да ради на истој брзини и дели исти такт. Повећавање брзине процесора није била проста ствар, зато што се самим тим повећава и брзина свих осталих уређаја. Ово често води у незгодну ситуацију где врло брз процесор мора да се успори да би могао да комуницира са осталим уређајима. Иако прихватљив за рачунаре специјалне намене, овај проблем није дуго толерисан за персоналнеличне рачунаре.