Капитулација Италије — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м ispravke
м pravopis
Ред 17:
Након пораза немачко-италијанских снага у [[Северноафрички поход|Северној Африци]], Савезници су бомбардовали [[Рим]] [[16. мај]]а 1943. године. Недуго затим, тачније [[10. јул]]а исте године Савезници се [[савезничка инвазија Сицилије|искрцавају]] на [[Сицилија|Сицилију]], а непуна два месеца касније извршена је и инвазија на само [[Апенинско полуострво]] [[3. септембар|3. септембра]] 1943. године.
 
У пролеће 1943, италијанска војска је била у расулу, а о свему томе се морао бринути ''дуче'' [[Бенито Мусолини]], који је губио потпору министара и [[italijaniКраљевина Италија|италијанског народа]]. Ускоро је макнуо с положаја све министре који су били више верни краљу [[Виторио Емануеле III Савојски|Виктору Емануелу]] него фашистичкоме режиму. Такав Мусолинијев потез описан је као напад према краљу, који је све више критиковао слабо стање у италијанској војсци. Након неколико одлука, краљ Виктор Емануел је, вероватно, почео да размишља о приближавању Савезницима и рушењу Мусолинијева режима.
 
Да би остварио те циљеве, краљ је затражио помоћ [[Дино Гранди|Дина Грандија]]. Гранди је био један од водећих људи у фашистичкој хијерархији, а у млађим данима, сматрали су га Мусолинијевим замеником или алтернативом. Краљ је био мотивисан и Грандијевим размишљањима о прилагодби фашизма према новој ситуацији. Разни амбасадори, као [[Пјетро Бадољо]], рекли су му да размотри могућност да замени Мусолинија на месту ''дучеа''.