Константин Данил — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 23:
По његовом причању он је 1812—1816 радио у темишварском атељеу тада најугледнијег српског сликара [[Арса Теодоровић|Арсе Теодоровића]], али га је стари мајстор истјерао из љубоморе, видјевши велику даровитост и нагло напредовање свога ученика. Данил међутим није тада напустио [[Темишвар]], већ је ступио у радионицу једнога од тројице бечких академских сликара, који су у то вријеме стално живјели у банатској престоници. Почетком двадесетих година Данилу се губи траг. Може бити да је већ и тада отишао на краће вријеме у [[Беч]] и [[Минхен]], а углавном бит ће да је путовао по [[Банат]]у и [[Трансилванија|Ердељу]], као многи »путујући сликари« у то доба, и издржавао се портретисањем по имућнијим грађанским домовима и по племићким »куријама«. За један такав портрет плаћао се тада један дукат, т. ј. 5 форинти у сребру. [[1827]]. бавио се истим послом у Великом Бечкереку, те сликајући портрет тадашњег бечкеречког подначелника Stjepana Karacsony-a, богатог властелина, каснијег торонталског великог жупана и грофа, упознао се у његовој кући са Sofijom Dely, дјевојком из једне осиромашјеле мађарске племићске породице, и вјенчао се с њоме [[27. фебруар|27/2]] исте године у католичкој цркви.
 
[[1828]]. панчевачки прота Арсеновић, приликом једног похода у [[Алибунар]]у, видио је у кући граничарског капетана Кљуновића изврсне портрете истог капетана и његове жене, те одмах понудио Данилу да изради иконостас нове [[Српска православна црква|Српске православне цркве]], до тада највеће и најљепше у онамошњем Српству. Уговор је склопљен са црквеном општином [[26. мај|26/5]] [[1829]], Данил се преселио у [[Панчево]], прионуо је на проучавање [[Библија|Св. Писма]] и на студирање и скицирање нацрта за поједине иконе. [[1833]]. Данил завршио је панчевачки [[иконостас]]. За тај свој први велики рад примио је од општине 4.000 форинти у сребру. У то вријеме је насликао у Панчеву још око 20 портрета и икона, само за властелине Јагодице око 10 портрета, од којих су 4 на имању у [[Канак]]у, а остали у дворцу добра Крњаче, у Румунији, на нашој граници. Тим радом у Панчеву Данил је себи оставарио репутацију најбољег мајстора, а и материјално се обезбиједио за цио живот. Стога је он остао до смрти пријатељски и захвално-привржен проти Арсеновићу, који се, уз Данила, и сам развио у умјетника.
 
[[1833]]. позвала је Данила православна румунска општина [[Уздин]] у [[Банат]]у, да јој украси цркву. [[1836]]. је довршио и њу, и то олтар у минијатурном размјеру, а плафон у монументалном великом стилу. [[1836]]. расписала је српска црквена општина у Темишвару натјечај за израду иконостаса, и изабрала Данила. Карактеристично је, да је Данил понуду потписао као »мјештанин«. Тај иконостас завршио је новембра [[1843]]. За све вријеме рада у Темишвару Данил је био средиште нарочите пажње, чак и са стране њемачког грађанства. Млади мађарски племић, потоњи министар, Горове, враћајући се са студија из, Француске и Италије, молио га је, да га прими у свом атељеју и о тој посјети написао је у ''Kossuthovom'' органу (Pesti Hirlap br. 45.377 od 1841), одушевљен чланак, приказујући га као човјека између 30 и 40 година.