Далматски језик — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м pravopis
Autobot (разговор | доприноси)
м Уклањање сувишних унутрашњих веза
Ред 11:
Продирањем словенског хрватског језика, а касније и венецијанског, те италијанског, далматски се говорни језик поступно гаси. Сматра се да је прво нестала задарска варијанта овог говора.
 
Говорници далматског језика живели су у приобалним градовима данашње Хрватске ([[Задар]], [[Трогир]], [[Сплит]], [[Дубровник]]) и Црне Горе ([[Котор]]), те на данашњим хрватским острвима [[Крк]]у, [[Црес]]у и [[Раб]]у. Најпознатији дијалекти далматског језика били су вељотски (''-{viklasun}-'') са острва [[Крк]]аКрка (''-{Veglia}-''), рагушки који се некада говорио у [[Дубровник]]уДубровнику (''-{Ragusa}-'') и дијалект који се говорио у [[Задар|Задру]] (''-{Zara}-'').
 
Последњи говорник далматског језика (вељотског дијалекта) био је [[Туоне Удаина]] који је 1898. погинуо од мине. На темељу његовог познавања тог језика, аустроугарски лингвиста [[Матео Бартоли]] који га је посетио [[1897]]. написао је рад о далматском језику у којем је забележено око 2800 речи, те приче и догађаји из Удаиновог живота. Ово дело изворно је написано на италијанском језику, а објављено је на немачком 1906. године.