Архиепископ српски Данило II — разлика између измена

'''Свети Данило II,''' или '''Данило Пећки''' (око [[1270]] — [[19. децембар]] [[1337]]), [[хришћанство|хришћански]] [[светитељ]], био је православни 11. [[архиепископ]] [[Србија|српски]] од [[1324]]. до [[1337]], и књижевник.

Половином [[1311]]. године изабран је за [[Бањска епископија|епископа бањског]] и долази у Србију где као епископ надгледа завршетак радова на [[манастир Бањска|манастиру Бањска]], задужбини [[краљ Милутин|краља Милутина]]. По завршетку градње, почетком [[1315]]. године, повлачи се у Хиландар. Идуће, 1316. године, долази у Србију на позив краља Милутина, чија је жеља била да Данило постане нови српски архиепископ после смрти [[Свети Сава III|Саве III]] 16. јула 1316. године. Изборни сабор се састајао три пута и тек је [[1317]]. за архиепископа изабран игуман хиландарски [[Никодим I Пећки|Никодим]], Данилов ученик.

Написао је шест житија (''Житије краљице Јелене'', 1317, ''Житије краља Драгутина'', 1320/1330, ''Житије краља Милутина'', 1324, ''Житије архиепископа Арсенија I'', ''Житије архиепископа Јоаникија'' и ''Житије архиепископа Јевстатија I'', сва три између 1324. и 1327) и две службе (''Служба архиепископу Арсенију'' и ''Служба архиепископу Јевстатију'', оба пре 1324). Житија чине језгро зборника ''[[Животи краљева и архиепископа српских]]'' (тзв. Даниловог зборника, у народу познатог као ''Цароставник'', изд. [[Ђуро Даничић]] Београд и Загреб [[1866]]), који је кодификован вероватно тек после 1375. и који садржи и књижевне радове тзв. [[Данилови настављачи|Данилових настављача]]. У том смислу овај зборник представља Данилово настојање да створи неку врсту српског пролога. У књижевном погледу, Данилова житија су прекретница у односу на житијни жанр који се у Србији до њега неговао и који се ослањао на византијску хагиографску схему ([[Свети Сава]], [[Стефан Првовенчани]], [[Доментијан]], [[Монах Теодосије|Теодосије]]): Данило је писао о личностима које је непосредно познавао, па његова житија имају не само мемоарске одлике и живо оцртане ликове великаша, ратника, духовника и др. пишчевих савременика, него и мозаичку и сложену композицију какву је захтевао пишчев књижевни поступак (већа целина састављена је од више мањих житијних текстова и меша више жанрова: молитве, плачеве, похвале, дијалоге писца са својом душом, поученија, исповедања и др). Складно композиционо смењивање хагиографског и химнографског жанра нарочито је видно у ''Житију краљице Јелене'', највишем домету Даниловог дара, где долазе до изражаја „преокупације светогорског ученог монаштва које су у то време и нешто касније постале основ паламитске исихастичке теологије“ ([[Димитрије Богдановић]]). Богатство Јеленине духовности у овом житију, продубљивање унутрашњег живота својих јунака уопште и тежња ка развијању књижевних слика и сцена још више приближава Данилово дело одмереном психологизму у поетици и идеологији исихазма и једном особеном и снажном спиритуализованом књижевном изразу који се све више разликује од наративности [[Монах Теодосије|Теодосијевог]] типа и који ће отворити нов пут Даниловим настављачима. Службе је Данило писао за црквене потребе, поготову за утврђивање култа св. Арсенија, наследника св. Саве на архиепископској столици. Без поетских узлета једног [[Доментијан]]аДоментијана или књижевне виртуозности [[Монах Теодосије|Теодосијеве]], Данилова поезија ипак обилује метафорама и атрибутима, тежи узвишеном поетском изразу и величању духовних вредности ликова и, као и у житијима, демонстрира „вештину да се са мало речи доста каже”, употпуњујући тако „свестрани литерарни профил најзначајнијег српског писца ХIV в.“ (Дамњан Петровић).