Моравскопанонска мисија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
м Разне исправке |
||
Ред 42:
Прва [[Константин Филозоф Солунски|Константинова]] дипломатска мисија одиграла се око [[851]]. године када је боравио на двору [[Арабљани|арапског]] [[калиф]]а [[Ал Мутавакил]]а ([[847]]—[[861]]) у [[Самара (град на Тигру)|Самари]] на [[Тигар (река)|реци Тигру]]. Том приликом је водио озбиљне верске дискусије са исламским великодостојницима током којих је указао на [[Паганизам|паганске]] елементе њихових веровања. Приликом повратка у Цариград, посетио је [[малоазијски Олимп]] на коме је у једном од [[манастир]]а боравио његов брат [[Свети Методије Солунски|Методије]].
Наредна мисија поверена Константину, водила га је међу [[Хазари|Хазаре]] на позив њиховог кагана који је тражио представнике све три [[Монотеизам|монотеистичке]] вере да му изнесу њихове предности, да би одлучио у коју од њих ће превести свој народ. На овом путу му се придружио и Методије и они су се око [[860]]. године упутили у [[Хазарски каганат]] који се простирао између [[Црно море|Црног мора]] и [[Каспијско језеро|Каспијског језера]] преко [[Крим]]а и [[Херсон]]а. Током боравка на Криму, браћа су открила мошти [[Свети Климент Римски|светог Климента]] ([[88]]/[[92]]—[[98]]/[[101]]), папе са краја [[1. век|-{I}- века]] које су понели са собом. Ту се Константин бавио учењем како самаријског дијалекта, тако и готског језика, пошто је открио [[Јеванђеље|јеванђеља]] и [[псалтир]] који су писани на готском језику, руским словима<ref name="СЈИ">[[Светозар Николић]], ''„Старословенски језик -{I}-“'', Требник, [[Београд]], [[2002]]
== Настанак глагољице и њене карактеристике ==
Ред 94:
Мисија Солунске браће је у основи доживела потпуни неуспех пошто није успела да створи чврсту националну цркву у Великоморавској кнежевини која би ширила [[хришћанство]] међу [[Словени]]ма на њима разумљивом језику. Са друге стране међутим, она је одиграла пресудну улогу у почетку већег ширења хришћанства међу Словенским народима пошто су током њеног трајања створене црквене књиге на словенском језику, али и учени кадрови који су били способни да наставе посао Ћирила и Методија.
Најзначајнији домети њихових ученика одиграли су се на Балканском полуострву на коме су они лепо примљени и наставили свој рад. У Великој Бугарској основане су „Преславска“ и „Охридска школа“. [[Бугарски владар]] [[Борис Михајло]] који је увео хришћанство у своју државу, прихватио је [[886]]. године Климента и Наума и упутио их да наставе свој рад, [[Климент Охридски|Климент]] у [[Охрид]]у, а [[Наум Охридски|Наум]] до [[893]]. године у [[Плиска|Плиски]] и [[Преслав]]у, после чега је и он након окончања политичких трзавица и повратка [[Паганизам|паганизма]] под [[Владимир (каган)|Владимиром]] ([[889]] — [[893]]) прешао у Охрид. Завршни чин деловања мисије у [[Бугарска|Бугарској држави]] одиграо се на великом народном сабору [[893]]. године на коме је поново одбачено паганство, а до тада званични [[грчки језик]], замењен [[Староцрквенословенски језик|словенским језиком]] писаним [[Ћирилица|ћирилицом]] <ref name="Водич" />. Сматра се да су у периоду од [[886]]. до [[893]]. године по једнима<ref name="Водич"> Драган Брујић, ''„Водич кроз свет Византије“'', [[Београд]], [[2005]]
[[Датотека:SaintNaum.jpg|мини|десно|230п|Свети Наум Охридски (икона)]]
Поред Бугарске државе, значајан ослонац словенској писмености на Балканском полуострву створен је на простору византијске [[Далмација|Далмације]]: у залеђу [[Дубровник]]а, [[Истра|Истри]] и посебно на острвима [[Крк]]у, [[Црес]]у и [[Лошињ]]у, одакле се [[глагољица]] у [[13. век|13. веку]] пренела и на подручје суседне [[Сењ]]ске бискупије, а касније и у приморске градове, где су у [[14. век|-{XIV}-]] u [[15. век|15. веку]] настале писарске радионице из којих су потекла значајна дела. Без обзира на то што је богослужење на словенском језику осуђено и забрањено на Сабору у [[Сплит]]у [[1061]]. године, [[глагољица]] се, захваљујући ''поповима глагољашима'', међу [[Хрвати]]ма одржала доста дуго, понегде и до [[Други светски рат|-{II}- светског рата]]. Богослужење на словенском језику се током [[10. век|10. века]] проширило међу [[Срби]]ма, а крајем истог века и међу [[Руси]]ма чији се кнез [[Владимир Велики|Владимир]] ([[980]]—[[1015]]) крстио [[988]]. године у [[Херсон]]у.
Ред 118:
* [[Академија Наука СССР]] Историјски институт, ''„Историја средњег века -{I}-“'', [[Научна књига]], Београд [[1969]].
* [[Петар Ђорђић]], ''„Старословенски језик“'', [[Нови Сад]], [[1985]].
* [[Светозар Николић]], ''„Старословенски језик -{I}-“'', Требник, [[Београд]], [[2002]]
* Драган Брујић, ''„Водич кроз свет Византије“'', [[Београд]], [[2005]]
[[Категорија:Словенска писменост]]
| |||