Моравскопанонска мисија — разлика између измена

'''Моравскопанонска мисија''' браће [[Константин Филозоф Солунски|Константина]] и [[Свети Методије Солунски|Методија]] представља почетак словенске писмености и прекретницу у преласку [[Покрштавање Словена|Словена на хришћанство]]. Њих је на позив [[Великоморавска кнежевина|великоморавског кнеза]] [[Растислав (кнез)|Растислава]] ([[842.]]—[[870.]]) послао [[византијски цар]] [[Михајло III Амориск]] (842. до 867. године је владао а био је син Декаполита и Евдокије) са задатком да [[Западни Словени|локалне Словене]] обуче за вршење [[Богослужење|богослужења]] на [[Словенски језици|словенском језику]] из верских књига писаних на словенском. За потребе тог задатка је Константин са својим сарадницима саставио прво словенско писмо [[Глагољица|глагољицу]], користећи се знаковима изведеним од грчке [[Минускула|минускуле]] са елементима [[брзопис]]а, после чега су богослужбене књиге преведене са [[Грчки језик|грчког]] на дијалекат [[Јужни Словени|Јужних Словена]] који су живели у околини [[Солун]]а, а који је био разумљив и осталим Словенима. Мисија је своје деловање отпочела [[863]]. или [[864]]. године и од самог почетка се суочила са жестоким отпором [[Германи|германског]] свештенства које је те Словенске просторе сматрало својим и на њему је ширило хришћанство на [[Латински језик|латинском језику]]. Браћа су своје деловање проширила и на [[Панонска кнежевина|Панонску кнежевину]], али су били приморани да већ [[867]]. године путују у [[Рим]] да оправдају своје деловање самом папи. Током свог боравка су успели да добију дозволу папе [[Хадријан II|Хадријана -{II}-]] ([[867]]—[[872]]) за богослужење на словенском језику, али се током боравка Константин разболео, замонашио узевши име ''Ћирило'' и умро [[14. фебруар|14.02]]. Методије се [[870]]. године вратио прво у [[Панонија|Панонију]], а затим и у [[Моравска|Моравску]] са титулом моравскопанонског [[архиепископ]]а, али је поново наишао на јак отпор германског свештенства подржаног новим великоморавским кнезом [[Сватоплук I|Сватоплуком -{I}-]] ([[870]]—[[894]]). Отпор германског свештенства достигао је врхунац на великом сабору на коме је сам Методије оптужен за [[јерес]] и заточен у [[Регензбург]]у. Иако је [[873]]. године ослобеђен на инсистирање папе [[Јован VIII (папа)|Јована -{VIII}-]] ([[872]]—[[882]]), он је већ [[880]]. године морао поново да путује у Рим да оправда своје деловање. Папа му је поново дозволио да настави са ширењем божије речи на словенском језику. Он се после тог вратио свом послу, посетивши [[882]]. године [[Византијски Цариград|Цариград]], да би [[6. април|06.04.]][[885]]. године преминуо у својој архиепископију. После његове смрти германско свештенство уз подршку папе [[Стефан V (папа)|Стефана -{V}-]] ([[885]]—[[891]]) и Сватоплука уништава словенску црквену организацију у [[Средња Европа|средњој Европи]] протеривањем, заробљавањем и убијањем ученика и сарадника Солунске браће. Међу онима који су заробљени и побијени нашао се и Методијев несуђени наследник [[Горазд]], али је део словенских свештеника, међу којима су најистакнутији [[Климент и Наум]], успео је да побегне и нађе уточиште на [[Балканско полуострво|Балканском полуострву]], на ком су наставили рад Солунске браће. Иако је мисија сама по себи доживела потпуни неуспех после Методијеве смрти [[885]]. године, она је ипак индиректно постигла свој циљ ширењем хришћанства међу Словенима и стварањем првог словенског књижевног језика који ће свој потпуни развој започети тек међу Јужним Словенима, који су непосредно пре тога примили хришћанство (бугарски Словени [[864]], [[Срби]] око [[872]]), захваљујући деловању њихових ученика и непосредној близини Византије која је политички, а самим тим и војно, подржавала њихов рад.

На државном плану овај период је обележен успоном [[Византијска култура|византијске културе]] и обновом [[Цариградски универзитет|цариградског универзитета]], за шта су најодговорнији [[цезар Варда]] који је био Михајлов саветник и ''-{[[de facto]]}-'' савладар и један од најученијих Византинаца [[Фотије I|Фотије]] ([[858]]—[[867]], [[877]]—[[886]]), који је за потребе напретка Византије преко ноћи замонашен и постављен за [[Цариградска патријаршија|цариградског патријарха]]. Њих двојица су најодговорнији за почетак интензивног ширења хришћанства међу [[Словени]]ма, како на [[Балканско полуострво|Балканском полуострву]] тако и у [[Средња Европа|средњој Европи]]. Под индиректним притиском [[Византијск војска|византијске војне силе]] [[Бугарски владари|бугарски каган/кнез]] [[Борис I Михајло|Борис]] ([[852]]—[[889]]) прелази [[864]]. године у [[хришћанство]] и одбацује [[паганизам]], али се за потребе црквене организације окреће [[Рим]]у и [[Папа|папи]], уместо [[Византијски Цариград|Цариград]]у, што покреће низ политичких сукоба између Рима и Цариграда који су се окончали победом Цариграда и уласком бугарске цркве у ред источних хришћанских цркава на [[сабор]]усабору у Цариграду [[870]]. године.

Наредна мисија поверена Константину, водила га је међу [[Хазари|Хазаре]] на позив њиховог кагана који је тражио представнике све три [[Монотеизам|монотеистичке]] вере да му изнесу њихове предности, да би одлучио у коју од њих ће превести свој народ. На овом путу му се придружио и Методије и они су се око [[860]]. године упутили у [[Хазарски каганат]] који се простирао између [[Црно море|Црног мора]] и [[Каспијско језеро|Каспијског језера]] преко [[Крим]]а и [[Херсон]]а. Током боравка на Криму, браћа су открила мошти [[Свети Климент Римски|светог Климента]] ([[88]]/[[92]]—[[98]]/[[101]]), папе са краја [[1. век|-{I}- века]] које су понели са собом. Ту се Константин бавио учењем како самаријског дијалекта, тако и готског језика, пошто је открио [[Јеванђеље|јеванђеља]] и [[псалтир]] који су писани на готском језику, руским словима<ref name="СЈИ">[[Светозар Николић]], ''„Старословенски језик -{I}-“'', Требник, [[Београд]], [[2002]]. ISBN 978-86-23-70056-9.</ref>. Браћа су своју мисију међу Хазарима успешно обавила и према белешкама њихових [[Житије|житија]] јасно указала на предности хришћанства над [[Јудаизам|јудаизмом]] и [[ислам]]ом, после чега су се [[861]]. године вратили у [[Византијски Цариград|Цариград]].

Тешко је прецизније датирати настанак првог словенског књижевног писма глагољице, али је извесно да се његовом састављању није приступило по примању захтева кнеза [[Растислав (кнез)|Растислава]] [[862]]. године, већ је оно, као и већи део црквених књига на словенском језику у том тренутку већ био готов. Претпоставља се да је рад на стварању глагољице, превођењу и преписивању црквених књига на словенски језик обавио [[Константин Филозоф Солунски|Константин]] са најближим сарадницима у периоду од [[855]]. до [[862]]. године. Оно што је до дан данас остало неразјашњено је ко је покренуо цео тај процес. Да ли је у питању била иницијатива самог Константина или су му владајуће структуре у [[Византијско царство|Византији]] повериле тај задатак или је пак таква иницијатива покренута од стране неког словенског кнеза из средње Европе или Балканског полуострва нешто пре званичног Растиславовог позива [[862]]. године, тешко је рећи. Оно што је извесно је да када је Растиславова молба стигла у [[Византијски Цариград|Цариград]], глагољица је постојала, а процес превођења црквених књига на словенски језик је поприлично одмакао, иако није био у потпуности готов.

Великоморавски кнез [[Растислав (кнез)|Растислав]] шаље [[862]]. године посланство, које крајем године стиже у [[Византијски Цариград|Цариград]], преко кога од византијског цара [[Михајло III Пијаница|Михајла -{III}-]] тражи да му пошаље људе који би Словенима на њима разумљивом језику приближили хришћанску веру, уместо дотадашњих покушаја [[Германи|германских]] свештеника да је шире на [[Латински језик|латинском језику]]. Михајло је одмах одреаговао и са још не у потпуности преведеним црквеним књигама послао је Солунску браћу кнезу Растиславу. Они су током [[863]]. године из Цариграда, преко Солуна, [[Ниш]]а, [[Београд]]а, [[Сирмијум]]а, [[Дунавски Вишеград|Вишеграда]] и [[Нитра|Нитре]], стигли у Великоморавску кнежевину.

Германски клер није седео скрштених руку и након Методијевог доласка у Моравску, они организују [[сабор]] на коме је он и његово деловање осуђено као [[јерес]], а он као јеретик је ухапшен и затворен и [[Регензбург]]. Након две и по` године тамновања он бива ослобођен на инсистирање папе [[Јован VIII (папа)|Јована -{VIII}-]], после чега поново одлази у панонску кнежевину. Међутим Коцељ је умро [[872]]. године, а германски [[Феудалац|феудалци]] су већ [[873]]. године овладали њом, тако да се Методије поново враћа у Великоморавску кнежевину.

Он се после Рима вратио у средњу Европу, али се већ [[881]]. године упутио ка [[Византијски Цариград|Цариград]]у. У византијској престоници су га лепо дочекали патријарх Фотије и нови цар [[Василије I|Василије -{I}-]] који су га подржали у његовим настојањима и деловањима и он се [[882]]. године преко [[Хадријанопољ]]а, [[Филипољ]]а, [[Сердика|Сердике]], [[Ниш]]а, [[Београд]]а, [[Сирмијум]]а и [[Дунавски Вишеград|Вишеграда]] вратио у Великоморавску кнежевину.

Поред Бугарске државе, значајан ослонац словенској писмености на Балканском полуострву створен је на простору византијске [[Далмација|Далмације]]: у залеђу [[Дубровник]]а, [[Истра|Истри]] и посебно на острвима [[Крк (острво)|Крк]]у, [[Црес]]у и [[Лошињ]]у, одакле се [[глагољица]] у [[13. век|13. веку]] пренела и на подручје суседне [[Сењ]]ске бискупије, а касније и у приморске градове, где су у [[14. век|-{XIV}-]] u [[15. век|15. веку]] настале писарске радионице из којих су потекла значајна дела. Без обзира на то што је богослужење на словенском језику осуђено и забрањено на Сабору у [[Сплит]]у [[1061]]. године, [[глагољица]] се, захваљујући ''поповима глагољашима'', међу [[Хрвати]]ма одржала доста дуго, понегде и до [[Други светски рат|-{II}- светског рата]]. Богослужење на словенском језику се током [[10. век|10. века]] проширило међу [[Срби]]ма, а крајем истог века и међу [[Руси]]ма чији се кнез [[Владимир Велики|Владимир]] ([[980]]—[[1015]]) крстио [[988]]. године у [[Херсон]]у.

{{reflist|2}}