Велика московска кнежевина — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м ref=harv
Ред 58:
 
== Василиј I и Василиј II ==
[[Василиј I Дмитријевич|Василиј I]] (владао од [[1389]]. до [[1425]]) је наставио политику свог оца. Након што је Тамерлан напао Златну хорду, Василиј I је престао да плажаплаћа данак кану, али је био приморан да следи више помирљиву политику након Едигувог упаданапада на Москву 1408. Ожењен једином кћерком литванског великог кнеза Витаутаса, Василиј је покушао да избегне отворене сукобе са својим моћним тастом, чак и када му је он преотео Смоленск. Мирне године његове дуге владавине су обележене наставком ширења на исток (припајањем [[Нижњи Новгород|Нижњег Новгорада]] и [[Суздаљ]]а 1392) и на север (припајањем [[Вологда|Вологде]], [[Велики Устјуг|Великог Устјуга]] и [[Велики Перм|Великог Перма]] [[1398]])
 
Реформе светог Сергеја су биле окидач за културну револуцију, исказану кроз иконе и фреске монаха [[Андреј Рубљев|Андреја Рубљева]]. Сергејеви следбеници су основали на стотине манастира укључујући и [[КирилоККирило-БелозерскиБелојезерски манастир|БелозероКирило-Белојезерски]] и [[Соловетски манастир|Соловски]], у удаљеним и негостољубивим пределима. Поред културне улоге, ти манастири су били велики земљопоседници, који су могли да контролишу економију оближњих регија, а укупно гледајући, они су били истурене базе које су шириле утицај Москве на оближње кнежевине и републике. Још један фактор одговоран за ширење Велике московске кнежевине је била чињеница да је сваког владара наслеђивао његов син, док су околне кнежевине биле мучене династичким борбама и подељене у још мање области. Само су бочни огранци московске династије, коју је представљано [[Владимир од Сепухова]] и његови наследници, били чврсто везани уз московску кнежевину.
 
Стање се променило са почетском владавине наследника Василија I, [[Василиј II Слепи|Василија II]]. Његов стриц [[Јуриј II]] је почео да тражи престо и [[Мономахова шапка|круну]]. Избио је жесток сукоб који је харао државом током целе његове владавине. Након Јуријеве смрти 1432, његове захтеве су наставили да траже његови синови [[Василиј Косој]] и [[Дмитриј Шемијака]], коју су водили Велики феудални рат све до [[1450е|1450их]]. Иако је био истеран из Москве у неколико наврата, заробљен од стране [[Олуг Моксамат|Олуга Моксамата]] из [[Казањ]]а и ослепљен [[1446]], Василиј II је на крају успео да победи своје непријатеље и препусти прество свом сину. На његово инсистирање, домаћи епископ је изабран за московског митрополита, што је довело до аутокефалности Руске православне цркве од [[цариградска патријаршија|цариградског патријарха]] 1448.