Геологија — разлика између измена

[[Теофраст]], који је био Аристотелов ученик, написао је, 314. године пре нове ере, дело -{Peri Lithon}- (О стенама). Ово дело представља каталог [[минерал]]нихминералних супстанци које су се користиле у тадашњем свету и вероватно је прва написана геолошка књига уопште. У њој се, по први пут, помињу називи великог броја [[минерал]]аминерала и [[стене|стена]].

Кинески научник [[Шен Ко]] ([[1031]] – [[1095]]) поставио је хипотезу о настанку копнених формација: он је запазио [[фосил]]нефосилне остатке [[шкољке|шкољки]] у геолошком стратуму у [[планина]]ма стотинама километара далеко од [[океан]]а, на основу чега је претпоставио да је [[копно]] настало ерозијом планина и таложењем [[прашина|прашине]] <ref>Needham, Joseph (1986). Science and Civilization in China: Volume 3, Mathematics and the Sciences of the Heavens and the Earth. Taipei: Caves Books, Ltd., 603–604</ref>.

У [[Средњи вијек|средњем веку]] су остаци изумрлих организама најчешће сматрани „игром природе“ или доказима „општег потопа“. Но, већ је [[Леонардо да Винчи]] (1452—1519) упозорио да се једним „потопом“ не може објаснити распрострањеност [[фосил]]нихфосилних остатака морских организама на копну. Осим тога, он је био свестан дугог трајања геолошке прошлости, а описао је и први '''геохемијски циклус''' (вода испире [[со]] из [[тло|тла]] и односи је у море које се тако заслањује, а због издизања морског дна стварају се [[лагуна|лагуне]] где се вода испарује и таложи нови [[Слој (геологија)|слој]], који опет може бити потопљен...). Леонардо да Винчи је схватио и однос [[ерозија|ерозије]] тла и издизања копна (ерозија нарушава равнотежу у [[литосфера|литосфери]], а она се поновно успоставља издизањем).

Шири интерес за геолошке проблеме изазвале су расправе између тзв. нептуниста и плутониста. ''Плутонисти'', на челу са [[Џејмс Хатон]]ом (1726—1797) су оживели запажање [[Страбон]]аСтрабона (1. век п. н. е.) држећи да су поједине стене настале у вези с [[вулкан]]скимвулканским ерупцијама. Названи су по богу подземља, [[Плутон (бог)|Плутону]]. ''Нептунисти'', на челу са Вернером су ожевили стару идеју [[Талес из Милета|Талеса]] из [[Милет]]а (7/6. век п. н. е.), приписивајући постанак стена литосфере - води. Због тога су и добили назив према античком богу океана [[Посејдон|Нептуну]].

[[Орас-Бенедикт од Сосира|Сосур]], ([[18. век]]) први је схватио да су нагнути слојеви последица кретања [[литосфера|литосфере]] и продора старијих [[стене|стена]] кроз млађе. Баумонт ([[19. век]]) први спознаје улогу [[расед]]а у постанку долине [[Рајна|Рајне]], а тврди и да тектонске силе настају због хлађења Земље и стезања.

[[Жорж Кивје]] (1769—1832), природњак и зоолог, поставља темеље научног проучавања [[фосил]]нихфосилних остатака организама. [[Вилијам Смит]] ([[1769]] – [[1839]]) примењује фосилне остатке за одређивање релативне старости [[стене|стена]] [[Земљина кора|Земљине коре]] <ref>Simon Winchester ; (2002). The map that changed the world: William Smith and the birth of modern geology. New York, NY: Perennial. ISBN 0-06-093180-9.</ref>. Уочава се и латерална различитост стена насталих у исто време, па тако настаје појам [[фација]].

Појам [[геосинклинала|геосинклинале]] као лабилног седиментационог простора, насталог ломљењем и савијањем [[земљина кора|Земљине коре]] добија на значењу [[1900]]. године када га је истакао Хауг при постанку уланчаних горских система а [[1908]]. године предложио [[Френк Берсли Тејлор]] (1860—1938). Геосинклинала остаје у средишту интереса геолога све до [[1960]]-их, када ју је делом истиснула концепција [[Тектоника плоча|тектонике плоча]].

'''Принцип интрузивних односа''' се бави пресеком [[интрузив]]а. У геологији када магматска интрузија пресече формацију [[седиментне стене|седиментних стена]] може се закључити да је магматска интрузија млађа од седиментних стена. Постоје бројни облици [[интрузив]]аинтрузива, укључујући [[лаколит]]е, [[лополит]]е, [[нек]], [[сил]], [[дајк]].