Тин Ујевић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Уклањање сувишних унутрашњих веза
Ред 28:
У годинама пред Први светски рат млади Ујевић је био и политички врло активан у редовима револуционарне омладине, која је у то време била изразито југословенски оријентисана. Зато су Ујевићеве литературне преокупације у том времену носиле у себи печат његовог прогресивног национализма, чији је израз, поред осталог, било и његово студирање у Београду.
 
Ујевић се, након правашке хрватске фазе, загрејао уочи Првог светског рата за југословенску идеологију која је онда доминирала у круговима бунтовне младежи. Но, у току самога рата, који је провео у Француској, Ујевић доживљава неку врсту слома, узрокованог највероватније несрећом у љубави (тој је теми цео живот приступао трубадурски идеализовано) помешаном с нервном пренапрегнутошћу и халуцинаторним стањима. Одриче се политичке активности и уопште било какавих друштвених и националних акција, те опоравак тражи у источњачкој филозофији - пре свега у монизму Упанишада и ведантинском поимању универзума као недељиве одуховљене целине; схватање блиско америчком песнику [[Волт Витмен|Волту Витмену]], којег је Ујевић преводио и који је, уз француске симболисте као што су Нервал, [[Шарл Бодлер]] и [[Артур Рембо]], на њега извршио снажнан утицај, понајвише у подручју пантеистичке духовности и слављења екстатичког јединства са космосом. Између два рата Ујевић боемски живи у [[Београд]]уБеограду, [[Сарајево|Сарајеву]], [[Сплит]]у, [[Мостар]]у, Имотском, да би се уочи Другог светског рата коначно скрасио у [[Загреб]]уЗагребу, где остаје до смрти 1955.
 
Међутим, ужас Првог светског рата, горка „сазнања о интригама политичке емиграције у [[Лондон]]у и [[Париз]]у“Паризу“, која се и у тренуцима најтежих народних искушења борила око будућих политичких позиција, као и хаотичне политичке и социјалне прилике у тек створеној краљевини – све се то болно коснуло осетљивог песничког срца. Зато се он у поратним годинама резигнирано, али и са револтом, предавао боемском животу, али је и тада, као и касније, увек успевао да сачува живу песничку радозналост за све што се збива у човеку и животу, а с њом и храброст да о свему говори и суди искрено и отворено. На рушевинама својих младићких идеала, сагорелих на згариштима рата и живота, млади Ујевић није могао да сагледа сигурно и чврсто упориште, па кад је у тим годинама изјавио да је комуниста – то је био само израз његовог револта и прскоса. У ствари, Ујевић је до краја живота остао резигниран и разочаран, и као човек и као песник. Драму свог живота и тематско извориште своје чудесне поезије Ујевић је најпотпуније изразио у збирци „Колајна“:
 
''С раном у том срцу, тамну и дубоку,''
Ред 89:
* ''[[s:Колајна|Колајна]]'' ([[1926]]),
* ''Два главна богумила'' ([[1931]]),
* ''Недјеља малољетних'' ([[1931]]),
* ''Ауто на корзу'' ([[1931]]),
* ''Ојађено звоно'' ([[1936]]),
* ''Људи за вратима гостионице'' ([[1938]]),
* ''Скалпел каоса'' ([[1938]]) и
* ''Жедан камен на студенцу'' ([[1954]]).