Душанов законик — разлика између измена

Рад на Законику је започет одмах после крунисања Душана за цара [[Срби|Срба]] и [[Грци|Грка]] (у оригиналу: '''''цар Србљем и Грком''''') [[1346]]. године. У самом називу своје титуле цар Душан је истакао своју намеру да буде наследник [[Списак византијских царева|Византијских царева]], а [[Српско царство]] је требало да наследи [[Византијско царство]]. [[Србија]] је преко Законоправила Светог Саве већ 130 година примењивала римско-византијско право, а Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави. Поред прописа којима је уређивао положај [[Српска православна црква|српске цркве]] и властеле, Законик је садржао и прописе брачног права, [[Грађанско право|грађанскоправне]] и кривичноправне прописе, као и правила судског поступка. С обзиром на ширину области друштвених односа које је уређивао, Законик се може сматрати за [[Устави Србије|устав]] средњовековне [[Србија|Србије]]. Нема података о реаговању српске велике властеле и о њеном могућем противљењу овом Законику.

 

 

Иако је Душан убрзо после проглашења Законика умро ([[1355]]), a српска држава ускоро дошла под [[Османско царство]] ([[1459]]), Душанов законик је и даље у народу живео, што најбоље доказују многи преписи тог правног споменика све до [[18. век]]а. Оригинал Душановог законика није сачуван, али постоји преко 20 преписа. Најстарији препис (вероватно најближи оригиналу) потиче из [[Струга|Струге]] ([[14. век]]). После њега следи препис из [[Призрен]]а ([[15. век]]), који је најпознатији, а затим низ каснијих преписа који се садржином удаљавају од старијих. Законик ће бити упамћен као врховни правни акт који је средњовековну Србију успоставио као правну државу.

Словак [[Павел Јосеф Шафарик]] је [[1831]]. описао три преписа Душановог законика (раковачки, раванички и ходошки). Ускоро је штампао Законик на ћирилици и латиници, као и немачки превод раковачког преписа, са извесним допунама из ходошког. Ово издање је послужило [[Стојан Новаковић|Стојану Новаковићу]] као узор за проучавање нових откривених преписа Душановог законика. До средине [[19. век]]а знало се за десет преписа. Нови полет у проучавању Законика је донело откривање Призренског преписа. Стојан Новаковић је [[1870]]. штампао Душанов законик према овом препису, али не у распореду какав је затекао, већ га је сложио у ''лођички ред'', чиме је само отежао његово проучавање, а своје издање учинио практично неупотребљивим. Срећом, [[Теодор Зигељ]] је већ [[1872]]. штампао Душанов законик на основу истог преписа. То је било одлично издање за оно време. Призренски препис ће дуго остати главна основа за утврђивање текста Законика. [[Тимотеј Флорински]] је [[1888]]. написао обимно дело о Душановом законику, у коме је штампао Законик према струшком препису уз опширне коментаре.

 

 

Данас је познато да постоји 24 преписа Душановог законика. Најстарији је струшки препис из [[1373]]. Није сачуван цео, већ само око 100 чланова. Следећи је атонски препис (око [[1418]]), а из тог времена је и студенички препис. Из [[15. век]]а су хиландарски, бистрички и призренски препис који има најбогатији текст. У Раковачком препису (око 1700) се једино налази последњих 12 чланова и Реч цара Душана уз Законик.