Света Тројица — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 17:
=== Ранохришћанска теологија ===
 
Прва забележена помињања речи ''„Тројица“'' ({{Јез-грч|Τριάς}}), налазимо још у писањима апостолских отаца, директних ученика [[апостол]]а. На пример, у својој Посланици Филипљанима <ref>[http://www.ccel.org/ccel/schaff/anf01.v.xvii.ii.html Посланица Филипљанима], Приступљено 24. 4. 2013.</ref>, Св. [[Игњатије Богоносац]] (погубљен 106. године у Риму) пише: ''„Тако је Господ, послао Апостоле да уче међу свим народима, заповедивши им да „крштавају у име Оца, и Сина и Светога духа“Духа“, не у једну личност која има три имена, нити у три личности које су се оваплотиле, него у Тројицу који имају исту славу.“'' (глава -{II}-) Нешто касније, спомиње је и следећа генерација отаца Цркве, нпр. око 180. године, Свети [[Теофил Антиохијски]] спомиње ту реч и њоме означава ''„Бога и његову Реч и његову Мудрост“''. <ref>Theophilus of Antioch, [http://www.earlychristianwritings.com/text/theophilus-book2.html To Autolycus], II.XV (retrieved on December 19, 2006).</ref><ref name="Fulton"> W.Fulton in the "[[Encyclopedia of Religion and Ethics]]"</ref>
 
Као одговор на [[гностицизам]], постојећа троделна потврђивања при крштењу претворила су се у правоверну истину ([[Тертулијан]], О приговору јеретицима, 13; [[Иринеј]], Против јереси 1:2—3). <ref name="Енциклопедија живих религија"/> Исповедање вере, настало током 2. и 3. века, проповедало је:
* да је хришћански Бог истоветан са творцем, Богом из Хебрејске библије;
* да је Исус, Син Божији, имао праву људску природу, да је, заиста умро и васкрсао; и
* да Свети духДух, који је кроз пророке објавио Христов долазак, и даље води вернике. <ref name="Енциклопедија живих религија"/>
 
[[Датотека:SVTrojica Hilandar-w.jpg|мини|десно|Фреска из Хиландара]]
Ред 28:
Израз ''„тројство“'' ({{Јез-грч|Τριάδα}} — ''тријада'', {{Јез-лат|Trinitas}}) је почео да се употребљава у [[Рим]]у око [[200]]. године. Сматра се да је израз тројица настао као последица теолошког померања са Оца као узрока јединства Тројице, на Божију суштину као узрока тог јединства.<ref>Митрополит Јован Зизијулас, ''Биће као заједница'', St. Vladimir's Seminary Press, Crestwood, New York, 2002, ISBN 0-88141-029-2</ref> Латински теолог Тертулијан је, почетком [[3. век]]а, употребљавао реч тројство (тројица) за означавање Оца, Сина и Светог духа. Међутим, главни тријадолози пре Никеје (325) сматрали су да Син и Дух стоје ниже по рангу од Бога Оца. <ref name="Енциклопедија живих религија"/> Тертулијан је сматрао да су божанске личности на различитим нивоима (Против Праксеја, 2—9), а Ориген је заступао хијерархијско устројство којим се Син ставља у положај ''„другог Бога“'' (Против Келса, 5:39) и ограничава утицај Духа у цркви (Почела, 1.3).
 
Током вишедеценијског [[аријански спор|аријанског спора]] ([[318]]—[[381]]), хришћански свет је био подељен у погледу тријадолошких питања. [[Арије]] и његови истомишљеници су сматрали да је: 1) Син створење сродно Оцу по вољи, не по природи и 2) да су личности Свете тројице по суштини различите. Ради окончања сукоба, [[Први васељенски сабор]] у Никеји [[325]]. године доноси [[Никејски симбол вере]] који проглашава правоверно учење о Светој тројици да је Син ''„рођен, не створен“'' и да је ''„једносуштан са Оцем“''. Такође, тријадолошко исповедање вере које тријумфује на [[Други васељенски сабор|Другом васељенском сабору]] у Цариграду 381. године потврдило је саједнакост и савечност Оца, Сина и Светог духаДуха. Каснија тријадолошка хришћанска мисао у основним линијама следи закључке васељенских сабора. Међутим, [[Православна црква]], за разлику од [[Католичка црква|Католичке]], одбија уметање [[филиокве]] у Никејски симбол вере.
 
=== Православна теологија ===