Монофизитство — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 17:
== Раскол ==
 
Готово непосредно након сабора дошло је до раскола ([[Акакијева шизма]]). Епископи који се нису слагали с Лавовом дефиницијом коју је сабор прихватио, одбацили су одлуке сабора, говорећи да је прихватање две природе (грч. ''фисис'') у Христу заправо прихватање несторијанства. Држали су да је у Христу само једна нарав, због чега су и прозвани монофизитима. То је означио и настанак Источних православних цркава, које су се некад називале монофизитским црквама, а данас их називају и предхалкедонским црквама. Оне, међутим, саме за себе кажу да њихов наук није монофизитство, него миафизитство. Међу њих спадају [[Јерменска апостолска црква]], [[Коптска црква]], [[Сиријска црква]] и друге.
 
Један од облика монофизитства је умерено или „северијанско“ монофизитство, предложено ради помирења између халкедонаца и новохалкедонаца од стране патријарха антиохијског Севера (512—538). По њему, право христолошко учење изражено је у формули Кирила Александријског: „Једна оваплоћена природа Бога Логоса“.