Ђорђе Марковић Кодер — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 176.108.46.113 (разговор) на последњу измену корисника Autobot
Autobot (разговор | доприноси)
м Уклањање сувишних унутрашњих веза
Ред 22:
Имао је тридесет година кад је као правник, „јурат“, из [[Пешта|Пеште]] [[4. јун]]а [[1836]]. упутио једно писмо Вуку које се и сад чува у Академији у Вуковој заоставштини и потресно нас подсећа на читав један прохујали свет. Обраћа се Марковић [[Вук Стефановић Караџић|Вуку]]. — „Мужу, и српском филологу, и вкусноме српства Гласнику... „ молећи га за његово „мјеније, и строгу критику„ приложене алегорије на пра људи под називом, Љубов грлице к своме друту“. Вук је, доиста, после месец дана одговорио, пошто је, распитујући се, ко је и шта је, дознао да је нови писац учен човек и јак у страним језицима. Али шта му је одговорио не зна се. Марковић није могао одолети искушењу него је своје „дјелце“ нешто доцније штамптао под промењеним насловом „Сан грлице“.
 
Марковић је Роморанку објавио двадесет и шест годика после писма Вуку. Тих четврт столећа, између [[1836]]. и [[1862]], он је пролутао светом, не само по Европи него и по оближњим деловима Азије и Африке, да не помињемо јужнословенске крајеве. Све те земље он -{je}- прешао пешице, од насеља до насеља, од конака до конака, надничећи или задржавајући се повремено по градовима где је налазио ефемерне службе да презими, да би га c пролећа након лутања опет ишао све даље и даље.
 
Његови савременици тврде да је говорио и писао мађарски, немачки, старогрчки, новогрчки, латински, француски, италијански, турски, арапски, персиски и јерменски. Ако се сме закључивати по именима које наводи на претпоследњој страни своје књиге, где помиње [[Њутн (јединица)|Њутн]]а, [[Франсис Бејкон|Бекона]], [[Вилијам Шекспир|Шекспир]]а, [[Пјер Симон Лаплас|Лаплас]]а, [[Хумболт]]а и „[[Јосиф Панчић|Панчића]] травоука“, његово је знање било доиста пространо и разноврсно.