Екстрадиција — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м ispravke
Autobot (разговор | доприноси)
м Уклањање сувишних унутрашњих веза
Ред 15:
* да лице чије се издавање тражи није наш држављанин
* да дело због кога се тражи није извршено на територији наше земље, против ње или њеног држављанина
* да је дело због кога се тражи издавање кривично дело и по домаћем [[закон]]у и по [[закон]]узакону државе у којој је извршено
* да по домаћем [[закон]]узакону није наступила застарелост кривичног гоњења или застарелост извршења казне или да кривично дело није обухваћено [[амнестија|амнестијом]]
* да странац чије се издавање тражи није због истог дела од домаћег [[суд]]а већ осуђен, или да за исто дело није од домаћег суда правоснажно ослобођен, осим ако се стичу услови за понављање поступка, или да против странца није у нашој земљи покренут [[кривични поступак]], а ако је покренут поступак због дела учињеног према нашем држављанину, да је положено обезбеђење за остваривање имовинскоправног захтева оштећеног
* да је утврђена истоветност лица чије се издавање тражи
* да има довољно доказа за основану сумњу да је странац чије се издавање тражи учинио одређено [[кривично дело]] или да постоји правоснажна пресуда
 
Ток поступка детаљно је регулисан тридесет и трећом главом [[ЗКП]]-а.
 
Пошто претпоставке утврди надлежни [[суд]], саму одлуку о екстрадицији доноси министар правде. Екстрадиција се може одложити уколико је против лица у току други кривични поступак пред домаћим судом, или се налази на издржавањеу казне.
 
Уколико се за екстрадицију обрати више држава, примат се регулише чланом 551. [[ЗКП]]. Разликују се две ситуације: када више држава тражи изручење истог лица за исто [[кривично дело]] и уколико траже за различита кривична дела. У оба случаја првенство има држава чије је лице држављанин. Уколико та држава не тражи изручење, предност има држава где је дело извршено, односно где је извршено најтеже дело. Уколико ни није могуће одредити место извршења или је то више места, односно уколико су дела исте тежине, предност има држава која прва затражи изручење.
 
У [[КП|кривичном праву]] [[Србија|Србије]] предвиђена је забрана екстрадиције за политичка и војна [[кривично дело|кривична дела]] (члан 548. ЗКП). Екстрадиција се неће дозволити ни у случају када је лицу чија се екстрадиција тражи одобрен [[азил]]. Екстрадиција се неће дозволити ни су случају када су странцу угрожени живот или слобода због [[раса|расе]], [[вера|вере]], [[етничка група|етничке]] припадности, друштвеног положаја или политичких убеђења, као ни онда када постоје озбиљни разлози да се верује да ће у држави која тражи екстрадицију, странац бити изложен нехуманом поступању или тортури.
 
Екстрадиција се не врши ни за сасвим лака [[кривично дело|кривична дела]]. Која су то кривична дела одређено је билатералним и мултилатералним уговорима о екстрадицији. [[Европска конвенција о екстрадицији]] предвиђа да је потребно да за дело за које се екстрадиција тражи у кривичном законодавству обе земље предвиђен посебни максимум казне од најмање годину дана [[затвор]]а (или одговарајућа [[мера безбедности]] у том трајању).
 
== Екстрадиција међународном суду ==
Ред 44:
 
=== Естрадиција Међународном кривичном суду ===
Екстрадиција [[Међународни кривични суд|Међународном кривичном суду]] мање је спорна услед уговорног карактера настанка тог суда. Иако је то правно-политички мање спорно, одређене државе сматрале су да је неопходно променити устав и у овом случају (као на пример [[Немачка|СР Немачка]], која је променила [[устав]] па тек онда [[ратификација|ратификовала]] [[Римски статут Међународног кривичног суда|Римски статут]] [[2000]]. године). У тадашњој [[Савезна Република Југославија|СР Југославији]] сматрало се да [[устав]] није препрека, па је могућност изручења предвиђена [[ЗКП]]-ом који је ступио на снагу [[2002]]. године.
 
Услови за изручење у овом случају су (члан 540. ЗКП):