Стеван Стевановић (писар) — разлика између измена

Поменути подвиг писара Стеве сачуван је захваљујући сведочењу делимичног учесника догађаја, [[Петар Јокић|Петра Јокића]], команданта Карађорђеве личне гарде:

 

{{Цитат|''После боја на Иванковцу Хафиз-паша се повукао у Параћин. Карађорђе се двоумио да ли да заузме Параћин, јер град је припадао Лесковачком пашалуку. Изнад града је окупио војску и, уморан, легао код топа. Месец сија мало кроз облаке. Параћин се, реко би човјек, упалио. Пашин конак се сав светли... Свирају свирале, бију бубњеви и чини се необично весеље. Стеван писар се беше прилично накитио (опио). Хода око топова и нешто загледа, па тек рече: „Чујеш, Господару, да избацим један топ на Турке?“ „Остави се спрдње, бога ти!“ узврати Карађорђе. „Молим те, Господару, само да погодим у онај конак“. „Зар да убијеш пашу?“ настави Карађорђе. „Па да га убијем, ја“ - прихвати Стева. „Ха, хa, ха; немој, болан, остаће му деца сироте...“ „Баш ако ће“, рече Стева; „него ми допусти, среће ти.“ „Одлази!“ одбруси Карађорђе, дајући до знања да му више није до шале. „Господару“, умеша се Катић: „човек те закле у срећу. Подај му. Ако ништа не учини, бар ће Турке узнемирити.“ „Е, па удри кад си толико навалио!“ дозволи Карађорђе и устаде с лафета. Стева весео од радости намести топ, напуни га и нанишани. Тобџије су му се подсмевале, а остали радознало гледали. Топ опали, ђуле као светлица полете кроз ваздух, и паде баш у ону кућу која се највише светлила. На један мах све се утиша: свирке умукоше... светла се погасише, врева стиша. „Видите ли да ја убих пашу!“ рече Стева поносно''.}}