Ендогамија — разлика између измена

<ref name="KозараКозара"> Група аутора, Социолошки лексикон, Савремена администрација, Београд,1982. г.</ref>

<ref>Вујаклија М, Лексиколн страних речи и израза, Просвета, Београд, 1954. г.</ref>

Сматра се да је [[промискуитет]] најстарији облик ендогамије . Постојао је на нижем стадијуму дивљаштва. У најпростијим људским заједницама [[хорде|хордама]] су полни односи били „слободни“ без икаквих ограничења. (Неки научници сматрају да промискуитет никада није постојао, односно да је забрана полног општења између најближих сродника одувијек постојала.) [[Инцест]] је саставан и примјерен ендогамији на овом степену развоја.

На вишем степену дивљаштва еволуира нова забрана ка егзогамији. Забрањено је полно општење и унутар једне генерације (сестра-брат). Тако је човјек коначно изашао из ендогамије. Најстарији познати облик егзогамијског брака открио је на [[Хаваји]]ма [[Пуналуа]] -([[Пунални брак]]).<ref name="KозараКозара"/>

Он је први запазио да је географска средина један од основних чинилаца у стварању ендогамих група. Сматрао је да оне настају географском – физичком изолацијом којом су људи одвојени и изоловани на уском простору и тако више него неки други упућени само на своје племенске, или родске сроднике. Ове ендогаме групе настају најчешће у високим планинским насељима, које је конфигурација терена одвојила и изоловала од осталог свијета. На изолованост која доводи до ендогамије утичу и конфесионални састав, национална и социјална структура. Конфесионална ограничења су по природи ствари ограничавала и брачне и полне везе међу женама и мушкарцима. У овоме свој моћни допринос дао је и социјални састав. <ref name="Сана"> Влаховић П, У вртлогу живота, СИЗ културе Пријепоље, Пријепоље, 1978. г.</ref> Овај обичај постојао је унутар неких повлашћених слојева или касти како би се очувале привилегије и да не би дошло до мешања са „нижим” слојевима. Негативне посљедице у дегенеризацији потомства настале из полних веза блиских сродника су убрзале изумирање ендогамије.

Многобројни су примјери ендогамије код Јужних Словена и на просторима гдје они и данас живе: Католичка колонија у [[Јањево|Јањеву]] - остаци [[Саси|Саса]] који су радили у рудницима по Србији и Балкану уопште. Сличан примјер наводи и [[Андрија Лубурић]] за породице Мишковић и Котовић за које се сматра да су потомци старих [[Матаруге|Матаруга]] . У тим су се породицама блиски сродници међусобно женили и удавали.<ref name="Сана"/>

Становништво на острву [[Сусак]]у у сјеверном Јадрану, који су ступали у брачне и полене односе са блиским сродницима, и данас је тешко извести генеалогију било које од породица. Женидба и удадба међу блиским сродницима ових оточана одразила се и на данашњи изглед ових људи. Код раније тамнопутих Примораца сада су видне псеудонордијске особине, а промјене су наступиле и код крвних група ових становника. Слично је и са породицама Шипчић из села Црне Горе на [[Дурмитор]]у . У овом планинском насељу , одвојеном од сусједних области дубоким и непроходним кањонима река [[Тара|Таре]] и [[Сушица|Сушице]] и врховима дурмиторског масива Великог и Малог Штоуца, такође је силом прилика долазило до узимања у сродству. Али код њих се бар за сада, мада је то узимање стасро и више од стотину година, не осјећају значајније промјене на потомству. Ово се објашњава високом надморском висином оштром крлимом и тешким сточарским начином живота – сурова борба коју је стихија природе неминовно наметнула, борбе за опстанак, намеће и осигурава потомству, готово од малих ногу, пуну природну селекцију. Нешто више изолованих група има на просторима Шарско – пиндског планинсклог система. Није испитан.