Устави Србије — разлика између измена

То је све довело до скупштине у [[ОрашацЗбор (Аранђеловац)у Орашцу|скупштине у Орашцу]] [[14. фебруар]]а [[1804]]. најугледнијих старешина из углавном [[Крагујевац|Крагујевачке]] и [[Рудник|Рудничке]] нахије на којој је [[Ђорђе Петровић]] изабран за врховног командата устанка против дахија и за повратак реда и мира у Београдском пашалуку. Услиједио је повратак кнежинске самоуправе, и то као потпуно самосталне у односу на Турке, феудални поредак је одмах укинут, а [[Карађорђева Србија|Устаничка Србија]] постала чињенично независна. Карађорђе, који је изабран искључиво за војног командата, намеће се над устаницима осталих устанака који су избили потом широм Београдског пашалука као врховни вођа и искориштава принуду силе да добије и цивилну управу и постане апсолутни господар [[Срби|српског народа]]. Како су сви прописи били Карађорђева ријеч, улазио је у сукоб са [[Војвода|војводама]], које је постављао на челу војно-административне управе једне или више нахија, око оспоравања и цивилне власти. Међутим, и саме војводе су са својим подређеним капетанима и буљубашима полако преузимале и управну и судску власт правдајући се потребама устанка, а некада постајале и бахато угњетавачке, уопште не доводећи нимало до напретка обновљене кнежинске народне самоуправе, већ до чак покушаја њеног тихог гушења.

Једини орган који се сазивао у устаничкој Србији, и то конкретно најмање једном годишње, јесте била једна прилично [[Народне скупштине Србије|недефинисана Скупштина]], која би се тешко назвала народном. Многи је сматрају војводском или боље старешинском, јер су у њу улазили старешине, трговци, попови, хајдуци и разни други виђенији људи по основу својих угледа, без неког већег реда и то најчешће они који су управо позвани да дођу експлицитно. Институција представља неку потребу за свеопштом скупштином и васкрснуће древне институције сабора. На њиховим сједницама су војни циљеви објављивани, писма писана, вршен избор или именовање службеника, депутације биране да буду слане у дипломатске мисије, расправљано је о финансијама, судило се о преступима старешина, а некада и важним парницама. Међутим, она је првенствено била једна врста примитивног представничког органа који су лидери Србије сазивали када су год хтјели показивати свијету да њихове одлуке имају неку врсту легимититета. Појавила се потреба да Устаничка Србија добије један прави колегијални орган власти и уставно уређење.

Идеју је у [[Санкт Петербург|Петрограду]] саопштио српској депутацији 1804. године руски министар спољних послова [[Адам Чарториски]], који је желио ширење руског утицаја на Балкану ослањајући се на Карађорђеве противнике. Прије тога многобројне српске старешине су маштале о једном цјелокупном савјету који би дијелио власт са командантом устанка, како је замишљао карловачки митрополит [[Стефан Стратимировић|Стеван Стратимировић]]. Један [[Пречани|пречанин]] по имену [[Божидар Грујовић|Теодор Филиповић]] (под лажним именом Божа Грујовић), универзитетски професор правне историје, дошао је у Србију са својим људима из [[Харков]]а и уз подршку браће [[Ненадовићи|Ненадовића]] створио '''[[Правитељствујушчи совјет сербски|Правитељствујушчи совјет]]''' (исто зван и ''Синод'', рјеђе ''Сенат''). Карађорђе је сазивајући Скупштину код себе покушао одложити оснивање Совјета, што му није успјело, јер је 15. августа 1805. године на скупштини[[Скупштина у [[БоракБорку|скупштини у Борку]] основан. Основан је ипак уз Карађорђеву сагласност и дефинисан као тијело које ће пресуђивати уз команданта за тежа кривична дјела.