Плиоцен — разлика између измена

{{почетник|01|07|2014}}

 

Плиоценска епоха (Плеиоцен у неким старијим текстовима) је период геолошке хронологије од пре 5,3 милиона до пре 1,8 милиона година.

Астрономи сумњају како је велика супернова експлодирала у близини Земље те изазвала велики поремећај у озонском омотачу те изумирање неких облика океанског живота.

 

 

Плиоценски фаунални стадијуми од најмлађег према најстаријем су

Занцлеј ( пре 5,332 – 3,600 милиона година)

 

 

Клима је постала хладнија, сувља и одређена годишњим добима, слично модерној клими. Антарктик је постала покривена ледом и трајном глацијацијом на почетку плиоцена. Стварање арктичке поларне капе пре 3 милиона година је означено наглом променом нивоа изотопа кисеоника и ледом обликованог камења на дну Северног Атлантика и Северног Пацифика (Ван Андел 1994, стр. 226). Глацијација на средњим географским ширинама веројатно започела пре завршетка епохе.

 

 

Судар Африке с Европом је створио Средоземно море, одсекавши остатке океана Тетис.

Смањен ниво мора је створио копнени мост између Аљаске и Азије.

Плиоценске морске стене су прилично добро изложене у Медитерану, Индији и Кини. Другде су изложене углавном на обалама мора.

 

 

Промена према хладнијој, сувљој и сезонској клими је имала значајан ефект на плиоценску вегетацију, смањујући присуство тропских врста широм света. Белогоричне шуме су цвале, црногоричне шуме и тундра су покривале велики део севера, а трава се проширила на све континенте (осим Антарктика). Тропске шуме су биле ограничене на мали појас око екватора, а уз суве саване, пустиње су се појавиле у Азији и Африци.

 

 

И морске и континенталне фауне су биле у суштини модерне, иако су континенталне фауне биле видљиво примитивније него данас. Први препознатљиви хоминини, аустралопитекуси, су се појавили у плиоцену.

Судари копнени маса су довели до великих миграција и мешања претходно изолованих врста. Биљоједи су постали већи, исто као и специјализовани грабљивци.

 

 

У Северној Америци су се глодари, велики мастодонти и гомфотерији те опосуми наставили развијати, док су копитари почели нестајати, што укључује популације дева, јелена и коња. Носорози, тапири и каликотерији су изумрли. Месождери из породице ласица су се разгранали, а пси тркајући медведи су просперирали. Копнени љењивци, велики глиптодонти и пасанци су дошли на север са стварањем Панамске превлаке.

Африком су доминирали копитари, а примати су наставили са својом еволуцијом, с аустралопитекусима (једним од првих хоминида) који су се појавили у касном плиоцену. Глодари су били успешни, а повећале су се популације слонова. Краве и антилопе су се наставиле гранати те заузимати положај свиња међу врстама. Појавиле су се и ране жирафе, а деве су се доселиле из Северне Америке преко Азије. Појавили су се коњи и модерни носорози. Медведи, пси и ласице (из Сјеверне Америке) су се придружили мачкама, хијенама и као афрички грабљивци, терајући хијене да се адаптирају у улогу специјализованих лешинара.

У Јужну Америку су се врсте из Северне Америке први пут доселиле након креде, са северноамеричким глодарима и приматима који су се мешали с јужним облицима. Литоптерни и нотоунгулати, јужноамерички домороци, добро су се развијали. Мали ласичасти грабљивци - куне и цоати су мигрирали са севера. Пасући глиптодонти, оријашки копнени лењивци мањи пасанци су добро напредовали.

 

 

Океани су наставили бити релативно топли током плиоцена, иако су наставили да се хладе. Арктичка ледена капа се формирала те почела сушити климу и јачати хладне плитке струје у Северном Атлантику. Дубоке хладне струје су текле из Антарктика.

Плиоценски океани су имали доста морских крава, туљана и морских лавова.

 

 

Године 2002. астрономи су открили да су пре отприлике 2 милиона година, пред крај плиоценске епохе, група сјајних О и Б звезда званих Скорпијус-Центаурус ОБ асоцијација прошли око 150 светлосних година близу Земље те да се једна или више супернова вероватно догодила у тој групи у то време. Тако велика експлозија могла је оштетити Земљин озонски омотач и изазвати изумирање дела океанског живота (треба узети у обзир да би супернова те величине у то време могла изазвати апсолутну магнитуду као и цела галаксија од 200 милијарди звезда).(Comins, Kaufmann str. 359)