Архиепископ српски Данило II — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Уклањање сувишних унутрашњих веза
Autobot (разговор | доприноси)
м Бот: исправљена преусмерења
Ред 21:
| наследник1 =
}}
'''Свети Данило II,''' или '''Данило Пећки''' (око [[1270]] — [[19. децембар]] [[1337]]), [[хришћанство|хришћански]] [[светац|светитељ]], био је православни 11. [[архиепископ]] [[Србија|српски]] од [[1324]]. до 1337, и књижевник.
 
== Биографија ==
 
Његово световно име пре монашења није забележено, био је пореклом из властелинске породице. Био је у дворској служби код [[краљстефан Урош II Милутин|краља Милутина]] одакле је побегао у [[Манастир Кончул|Кончулски манастир]] код [[Ибар|Ибра]], где га је игуман Никола замонашио и дао ново име Данило. Као јеромонах био је годину и по дана код архиепископа [[Свети Јевстатије II|Јевстатија II]]. После тога је на сабору одржаном у Србији изабран за игумана [[Манастир Хиландар|Хиландара]]а. У периоду 1307—1309. Хиландар и [[Света гора]] су трпели нападе [[Каталонска освета|каталонских разбојничких чета]], тада је игуман Хиландара био Данило, у тим околностима више ратник,<ref>[http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:469656-Srpski-plemic-odbranio-Svetu-goru-od-opsade Српски племић одбранио Свету гору од опсаде („Вечерње новости“, 22. децембар 2013)]</ref> дипломата и управник него монах.
 
Половином [[1311]]. године изабран је за [[Бањска епископија|епископа бањског]] и долази у Србију где као епископ надгледа завршетак радова на [[манастир Бањска|манастиру Бањска]], задужбини краља Милутина. По завршетку градње, почетком [[1315]]. године, повлачи се у Хиландар. Идуће, 1316. године, долази у Србију на позив краља Милутина, чија је жеља била да Данило постане нови српски архиепископ после смрти [[Свети Сава III|Саве III]] 16. јула 1316. године. Изборни сабор се састајао три пута и тек је [[1317]]. за архиепископа изабран игуман хиландарски [[Никодим I Пећки|Никодим]], Данилов ученик.
Ред 33:
Половином 1322. године се поново повукао у Хиландар и хумску епархију уступио епископу Стефану Пекпалу. После смрти архиепископа Никодима, Данило је 14. септембра 1324. године изабран за једанаестог архиепископа српског. Столовао је у [[Маглич]]у.
 
Као архиепископ посветио се изградњи нових цркава и обнављању старих. Под његовим надзором зидани су [[манастир Високи Дечани|манастир Дечани]] и [[манастир Бања]]. У династичким сукобима наступао је као помиритељ, измирио је [[Краљстефан Драгутин|краља Драгутина]] и краља Милутина, затим Милутина и [[Стефан Урош III Дечански|Стефана Дечанског]]. У монашком животу био је строги подвижник, имао је „дар суза“.
 
Преминуо је ноћу између 19. и 20. децембра [[1337]]. године.
Ред 40:
 
== Књижевни рад ==
Написао је шест житија (''Житије краљице Јелене'', 1317, ''Житије краља Драгутина'', 1320/1330, ''Житије краља Милутина'', 1324, ''Житије архиепископа Арсенија I'', ''Житије архиепископа Јоаникија'' и ''Житије архиепископа Јевстатија I'', сва три између 1324. и 1327) и две службе (''Служба архиепископу Арсенију'' и ''Служба архиепископу Јевстатију'', оба пре 1324). Житија чине језгро зборника ''[[Животи краљева и архиепископа српских]]'' (тзв. Даниловог зборника, у народу познатог као ''Цароставник'', изд. [[Ђуро Даничић]] Београд и Загреб [[1866]]), који је кодификован вероватно тек после 1375. и који садржи и књижевне радове тзв. [[Данилови настављачи|Данилових настављача]]. У том смислу овај зборник представља Данилово настојање да створи неку врсту српског пролога. У књижевном погледу, Данилова житија су прекретница у односу на житијни жанр који се у Србији до њега неговао и који се ослањао на византијску хагиографску схему ([[Свети Сава]], [[Стефан Првовенчани]], [[Доментијан]], [[Монах Теодосије (монах)|Теодосије]]): Данило је писао о личностима које је непосредно познавао, па његова житија имају не само мемоарске одлике и живо оцртане ликове великаша, ратника, духовника и др. пишчевих савременика, него и мозаичку и сложену композицију какву је захтевао пишчев књижевни поступак (већа целина састављена је од више мањих житијних текстова и меша више жанрова: молитве, плачеве, похвале, дијалоге писца са својом душом, поученија, исповедања и др). Складно композиционо смењивање хагиографског и химнографског жанра нарочито је видно у ''Житију краљице Јелене'', највишем домету Даниловог дара, где долазе до изражаја „преокупације светогорског ученог монаштва које су у то време и нешто касније постале основ паламитске исихастичке теологије“ ([[Димитрије Богдановић]]). Богатство Јеленине духовности у овом житију, продубљивање унутрашњег живота својих јунака уопште и тежња ка развијању књижевних слика и сцена још више приближава Данилово дело одмереном психологизму у поетици и идеологији исихазма и једном особеном и снажном спиритуализованом књижевном изразу који се све више разликује од наративности [[Монах Теодосије (монах)|Теодосијевог]] типа и који ће отворити нов пут Даниловим настављачима. Службе је Данило писао за црквене потребе, поготову за утврђивање култа св. Арсенија, наследника св. Саве на архиепископској столици. Без поетских узлета једног Доментијана или књижевне виртуозности [[Монах Теодосије (монах)|Теодосијеве]], Данилова поезија ипак обилује метафорама и атрибутима, тежи узвишеном поетском изразу и величању духовних вредности ликова и, као и у житијима, демонстрира „вештину да се са мало речи доста каже”, употпуњујући тако „свестрани литерарни профил најзначајнијег српског писца ХIV в.“ (Дамњан Петровић).
 
== Превод на савремени српски језик ==