Демократски центар (Хрватска) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 17:
| портпарол =
| оснивач = Весна Шкаре-Ожболт <br /> [[Мате Гранић]]
| коалиција = партнер [[Хрватска демократска заједница|ХДЗ]]-у
| слоган =
| основана = [[2. април]] [[2000]].
Ред 47:
Странка као предуслов за остварење својих циљева види модел владавине „одоздо према горе“ који сваком појединцу грађанину гарантује једнаку шансу за успех заснован на његовом таленту и уложеном напору. Странка се противи било каквом облику [[Дискриминација|дискриминације]] и одбија све облике политичког, верског и националног екстремизма те сваки облик ауторитарне, самодовољне и изолационистичке владавине. Циљеви спољне политике су решавање отворених питања и развијање добросуседских односа те увођење Хрватске у пуноправно чланство [[Европска унија|Европске уније]] и [[НАТО]]. Жене чине 38% укупног чланства странке у чијем раду активно учествују, а млади своје идеје изражавају кроз клуб младих.<ref name=autogenerated1/>
Странка је настала након пораза владајуће [[Хрватска демократска заједница|Хрватске демократске заједнице]] на [[Избори за заступнике у Хрватски сабор 2000.|парламентарним]] и [[Избори за председника Хрватске 2000.|председничким]] изборима [[2000]]. године. Део ХДЗ-овог водства, укључујући министра спољних послова [[Мате Гранић|Мату Гранића]] и бившу Туђманову саветницу [[Весна Шкаре-Ожболт|Весну Шкаре-Ожболт]], закључио је да је ХДЗ превише компромитован корупцијским и другим аферама, али и одбаченом [[Десница|десном]] [[Национализам|националистичком]] политиком, те је основао нову странку, коју је настојао представити као умерену и центру оријентисану. Придружују им се бивши [[
Странка - која је била у опозицији према влади [[Ивица Рачан|Ивице Рачана]] - испочетка, Гранићевим под вођством није имала много успеха. С временом се почела поново приближавати ХДЗ-у, у коме је у међувремену почела доминирати идеолошки компатибилна, умерена струја [[Иво Санадер|Иве Санадера]]. На [[Избори за заступнике у Хрватски сабор 2003.|следећим парламентарним изборима]] [[2003]]. године ДЦ је наступио на заједничкој листи са [[Дражен Будиша|Будишином]] [[Хрватска социјално-либерална странка|Хрватском социјално-либералном странком]], странком која је напустила [[Trećesiječanjska vlast|Трећејануарску власт]] и такође се приближила ХДЗ-у. Та је листа на изборима доживела дебакл, освојивши тек три места, за што је Гранић, попут Будише, преузео одговорност и поднео оставку на место лидера странке.
Ред 53:
Једино [[Хрватски сабор|саборско]] место за ДЦ освојила је Весна Шкаре-Ожболт, која је преузела и вођство странке, а ДЦ је постао део Санадерове владајуће коалиције. Шкаре-Ожболт је добила место министра правосуђа те се настојањем да се реформишу традиционално неспособни хрватски судови, али и вештим одношењем према медијима, врло брзо наметнула као једна од најпопуларнијих чланица Санадерове владе.<ref>[http://hidran.hidra.hr/hidrarad/rh/rh69.htm Republika Hrvatska], Приступљено 1. 4. 2013.</ref> Почетком [[2006]]. године ју је Санадер сменио - наводно због цурења поверљивих владиних докумената - али се сматра да је разлог било неслагање Шкаре-Ожболт са корупцијом и избором судија мимо закона, иза чега је стајао владајући врх. ДЦ је после тога иступио из владе и прешао у опозицију.
Странка је од [[15. октобар|15. октобра]] 2002. године члан посматрач [[Европска народна партија|Европске народне партије]].
На [[Избори за заступнике у Хрватски сабор 2007.|шестим парламентарним изборима]] [[2007]]. године Странка је ишла у коалицији са Зеленом партијом, али није успела да освоји ниједан посланички мандат у [[Хрватски сабор|Хрватском сабору]]. Весна Шкаре-Ожболт такође се кандидовала за на [[Избори за председника Хрватске 2009/10.|председничим изборима 2009/10]], као формално независни кандидат, али само је успео да освоји 1,89% гласова у првом кругу, завршивши 11. од 12 кандидата.<ref>[http://www.izbori.hr/2009Predsjednik/rezultati/r_00_0000.html Potpuni Službeni Rezultati Izbora Za Predsjednika Republike Hrvatske], Приступљено 1. 4. 2013.</ref>
| |||