Спомен-парк Јајинци — разлика између измена

м
Разне исправке; козметичке измене
м (додана категорија Споменици у Београду помоћу справице HotCat)
м (Разне исправке; козметичке измене)
[[FileДатотека:Jajinci2.JPG|thumb|Спомен парк Јајинци]]
'''Спомен-парк „Јајинци“''' налази се на подручју Београдске општине Вождовац, на једанаестом километру пута према [[Авала|Авали]]. Подигнут је на локалитету војног стрелишта које су користиле оружане снаге [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]], а које је током [[Други светски рат|Другог светског рата]] постало место највећег страдања недужног становништва на територији окупиране Србије.
 
Слике глади, гасних комора, крематоријума, масовних егзекуција, живих лешева као последица „научних експеримената, били су стварност у којој су живели и умирали милиони Европљана. Понижени, у болу и патњи, били су лишени елементарног статуса људског бића и сведени на појаву, број, статистички податак, у најбољем случају радну снагу корисну и потребну само до границе физичке моћи. У ову слику колективне патње, од 1941. до 1944. године укључено је становништво Србије и Београда преко читавог система затвора, логора и стратишта.
 
Одмах након уласка немачких окупационих трупа у Београд, 12. априла 1941. године, почеле су репресалије над становништвом. Уведена је пракса сталног држања таоца и претњи њиховим стрељањем ако се на било који начин пружи отпор окупатору. Оснивање логора Топовске шупе<ref name="zavod">Документација Завода за заштиту споменика културе града Београда, Места страдања жртава фашистичког терора на подручју града Београда, април 2008.</ref> на Аутокоманди, на [[Бањица|Бањици]] у касарни 18. пешадијског пука, логора Сајмиште<ref name="zavod" /> у објектима бившег комплекса сајма на левој обали Саве и Милишића циглани на Звездари на сасвим посебан начин обележили су судбину Београда. Била је то једина престоница у окупираној Европи на чијем су урбаном тлу формирани концентрациони логори.
 
Егзекуције, организоване и спроведене од стране немачких окупационих снага, трајале су свакодневно од 15. јула 1941. до краја 1943. године. Ликвидације таоца и заточеника вршене су на више локација у Београду и његовој околини: Бежанијска коса, [[Јеврејско гробље|Јеврејско гробље]], Бубањ поток, Централно гробље, Маринкова бара, село Јабука, Скела, Мали Пожаревац, Раља.
 
== Стрелиште ==
[[FileДатотека:Jajinci04.JPG|thumb|Централни споменик]]
Стрелиште у Јајинцима издваја се у односу на остала места страдања по масовности жртава и суровој систематичности у ликвидацији и прикривању злочина над недужним становништвом. Сачуване фотографије и изјаве малог броја преживелих сведоче о страдању и патњама Срба, Јевреја, Рома и других талаца фашистичког режима у Београду и Србији. У периоду од 8. новембра 1943. године до 2. априла 1944. године, желећи да уклони трагове масовног злочина, Гестапо је вршио организовану ексхумацију и спаљивање посмртних остатака жртава. Комисија за утврђивање ратних злочина, формирана одмах по завршетку Другог светског рата, након истраге је изнела податак да је на стрелишту Јајинци страдало 80 .000 особа. Новија истраживања указују на број од 65 000 страдалих. Прве венце на место где су вршена масовна стрељања положили су генерали П. Дапчевић и В. И. Жданов, команданти трупа које су ослободиле Београд 20. октобра 1944. године, што представља и прво одавање поште недужним жртвама фашистичког терора.
 
== Формирање Спомен парка ==
Спомен-парк Јајинци састоји се од више сегмената и његово формирање отпочето је 7. јула 1951. године постављањем споменика на самом улазу у споменички комплекс. Аутори споменика били су академски вајар Стеван Боднаров<ref>Антица Павловић, Јавни споменици на подручју града Београда, завод за заштиту спомениак културе града Београда, 1962. године</ref><ref>Љиљана Благојевић, Нови Београд, оспорени модернизам, Београд 2007. </ref> и архитекта Леон Кабиљ<ref name="leks">З. Маневић, Лексикон српских архитеката XIX и XX века, Београд 1999.</ref>. Уређење Спомен-парка, установљеног 1960. године, настављено је и у наредним деценијама, где бележимо више нереализованих јавних конкурса за пројекат споменика жртвама фашизма. Коначно, 1988. године, усвојено је и реализовано решење монументалног споменика, аутора академског вајара Војина Стојића. У уређењу пратећих садржаја и зелених површина Спомен-парка учествовали су и архитекти Бранко Бон и Брана Мирковић<ref name="leks" /><ref>S.G.Bogunović, Studentski trg, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, Arhitekti (II), Beograd 2005. </ref>.
 
Одлуком Скупштине града Београда 1986. године, Спомен-парк „Јајинци“ проглашен је културним добром – знаменито место.
1.572.075

измена