Ендогамија — разлика између измена

'''Ендогамија''' (грчка речријеч - ''женим се, удајем се'') означава ограничење полних и брачних веза на чланове једне уже сродничке заједнице унутар групе, рода, братства или племена. Супротно је [[егзогамија]] код које је дозвољен брачни и полни однос између жене и мушкарца искључиво ван сродничко племенских заједница.

Сматра се да је [[промискуитет]] најстарији облик ендогамије. Постојао је на нижем стадијуму дивљаштва. У најпростијим људским заједницама [[хорде|хордама]] су полни односи били „слободни“ без икаквих ограничења. (Неки научници сматрају да промискуитет никада није постојао, односно да је забрана полног општења између најближих сродника одувекодувијек постојала.) [[Инцест]] је саставан и примеренпримјерен ендогамији на овом степену развоја.

Већ на средњем степену дивљаштва настају прва ограничења. Забрањено је полно општење између генерација (отац-ћерка; а најстрожијенајстрожје мајка-син) (Сматра се да су ова ограничења прве настале друштвене норме (правила понашања) и имају историјски значај за настајућег цивилизованог човекачовјека).

Он је први запазио да је географска средина један од основних чинилаца у стварању ендогамих група. Сматрао је да оне настају географском – физичком изолацијом којом су људи одвојени и изоловани на уском простору и тако више него неки други упућени само на своје племенске, или родске сроднике. Ове ендогаме групе настају најчешће у високим планинским насељима, које је конфигурација терена одвојила и изоловала од осталог светасвијета. На изолованост која доводи до ендогамије утичу и конфесионални састав, национална и социјална структура. Конфесионална ограничења су по природи ствари ограничавала и брачне и полне везе међу женама и мушкарцима. У овоме свој моћни допринос дао је и социјални састав. <ref name="Сана"> Влаховић П, У вртлогу живота, СИЗ културе Пријепоље, Пријепоље, 1978. г.</ref> Овај обичај постојао је унутар неких повлашћених слојева или касти како би се очувале привилегије и да не би дошло до мешања са „нижим” слојевима. Негативне посљедице у дегенеризацији потомства настале из полних веза блиских сродника су убрзале изумирање ендогамије.

Многобројни су примерипримјери ендогамије код Јужних Словена и на просторима гдегдје они и данас живе: Католичка колонија у [[Јањево|Јањеву]] - остаци [[Саси|Саса]] који су радили у рудницима по Србији и Балкану уопште. Сличан примерпримјер наводи и [[Андрија Лубурић]] за породице Мишковић и Котовић за које се сматра да су потомци старих [[Матаруге|Матаруга]]. У тим су се породицама блиски сродници међусобно женили и удавали.<ref name="Сана"/>

Становништво на острву [[Сусак]]у у сјеверном Јадрану, који су ступали у брачне и полене односе са блиским сродницима, и данас је тешко извести генеалогију било које од породица. Женидба и удадба међу блиским сродницима ових оточана одразила се и на данашњи изглед ових људи. Код раније тамнопутих Примораца сада су видне псеудонордијске особине, а променепромјене су наступиле и код крвних група ових становника. Слично је и са породицама Шипчић из села Црне Горе на [[Дурмитор]]у. У овом планинском насељу , одвојеном од суседнихсусједних области дубоким и непроходним кањонима река [[Тара|Таре]] и [[Сушица|Сушице]] и врховима дурмиторског масива Великог и Малог Штоуца, такође је силом прилика долазило до узимања у сродству. Али код њих се бар за сада, мада је то узимање стасро и више од стотину година, не осећајуосјећају значајније променепромјене на потомству. Ово се објашњава високом надморском висином оштром крлимом и тешким сточарским начином живота – сурова борба коју је стихија природе неминовно наметнула, борбе за опстанак, намеће и осигурава потомству, готово од малих ногу, пуну природну селекцију. Нешто више изолованих група има на просторима Шарско – пиндског планинсклог система. Није испитан.

У ендогамији си дуго времена живележивјеле, због одвајања из свог племена, албанске породице у сремским селима: Никинце, Хртковци и Јарак. Слична је ситуација у Петровом Селу, на [[Мироч]]у, јер се црногорско становништво дуго није мијшало са влашким. Они су у ендогамији остали и по завршетку [[Други светскисвјетски рат|Другог светскиогсвјетскиог рата]]. Слична оаза је постојалаи у околини [[Птуј]]а, али се ова ситуација већ у целостицијелости изменилаизмијенила. <ref name="Сана" />

У условима непријатељске окупације становништво је прибегавалоприбјегавало поред ендогамије и етномимикрији. За ово професор Лутовац наводи примерпримјер становништва из Шарских жупа, Горе, а делимично и Опоља. Ово становништво је прешло у ислам, затим променилопромјенило ношњу, али је обичаје и српски језик задржало све до наших дана. По спољашњем изгледу Албанци, а по језику и осећајимаосјећајима они су били Срби, који живе у ендогамији. <ref name="Сана" />

[[А. Урошевић]] сматра да су Читаци из Косовско-Метохијске области старији српски елеменат који је временом примио исламску религију, али се ипак много мешаомјешао са суседимасусједима. Што говори да је живио у ендогамији.<ref name="Сана" />

Поред географских услова и начин привређивања може утицати на ендогамију. Код номадских племена, посебно код [[Роми|Рома]] познати као [[Саракачани]] на [[Гоч]]у, се примећујепримјећује да је њихово етничко јединство сачувала ендогамија. <ref name="Сана" />

Постоје и расни разлози у настајању ендогамије као што је на примерпримјер ендогама црначка група у Улцињу.

На постојање неке ендогаме групе може пресудно утицати и ауторитет неке значајне личности. По подацима [[Марко Миљанов|Марка Миљанова]] , стари Дрекаловићи „учињели су заветзавјет да се не узимају између себе. То се дуго одржало... јер су говорили: Радије сам те зват брате но пријатељу.“ Тек у другој половини деветнаестог векавијека прекорачена је ова забрана, и то по угледу и под утицајем на стране. Од Дрекаловића је био први војвода Марко Миљанов који се оженио девојкомдјевојком од свога братства и тиме дао примерпримјер и осталим братственицима. <ref name="Сана" />