|
Био је [[Немци|Немац]] по образовању и васпитању, а [[Italijani|Италијан]] по политичкој култури. Учествовао је као добровољац [[1682]]. године. Између 1683. и 1690. био је поручник по чину у мађарско-турској бици. Године [[1701]], борио се у [[Италија|Италији]], овај пут као потпуковник Борго Форте. Гроф Мерси је освојио све тврђаве дуж [[Дунав]]а, укључујући Нову Паланку, [[16. новембар|16. новембра]] [[1716]]. године ослобађајући [[Петроварадинска тврђава|Петроварадинску тврђаву]]. Освојио је [[Темишвар]] и [[Београд]].
Када је усвојен нацрт o управи [[Банат]]а [[15. април]]а [[1718]], Мерси је званично именован за гувернера Баната у [[Темишвар]]уТемишвару. [[Покрајина]] је названа [[Пожаревачки мир|Темишварским Банатом]], а званични језик је постао [[Немачки језик|немачки]].
[[Датотека:Ulmer Schachtel.png|200п|мини|left|Лађе дрвењаче]]
Гроф Мерси, као гувернер Баната, уз помоћ агената у Немачкој организовао је прве масовне транспорте паорских породица у дојучерашњи Темишварски санџак спуштајући их низ [[Дунав]] у лађама дрвењачама. Између [[1722]]. и [[1726]]. године у Банат је тако дошло око 15.000 немачких колониста. Током ове велике сеобе, која се назива “каролинском” зато што се одвијала у време [[Карло VI, цар Светог римског царства|Карла VI]] ([[1711]]—[[1740]]), досељеници су смештени у 46 села. Економски успон Баната почео је, међутим, тек када је између [[1720]]. и [[1733]]. године по Мерсијевом налогу ископан [[Бегеј]]ски канал између Великог Бечкерека (данашњег [[Зрењанин]]а) и Темишвара, па су мочваре тако претворене у оранице. Мерси је дојучерашњем Темишварском санџаку прокрчио пут у меркантилистичку Европу и на тај начин што је основао погоне за производњу [[свила|свилених]] и [[лан]]ених тканина као и [[стакло|стакла]] довевши стручну радну снагу из [[Свето римско царство|Римско-немачког царства]], тј. спроводећи неаграрну варијанту колонизације.
Онда се поново заратило са [[Турска|Турском]]. Други рат с Турском ([[1737]]—[[1739]]) присилио је немачке колонисте у бекство пред свирепом турском ордијом услед чега је број Немаца у Банату преполовљен. Одржале су се само општине [[Вршац]], [[Бела Црква]] и [[Панчево]]. После завршетка рата, немачке избеглице више се нису вратиле на своја дотадања огњишта у Банату него су остале у Закавказју, где су биле избегле преко [[Добруџа|Добруџе]].
После смрти [[Карло VI, цар Светог римског царства|Карла VI]] [[1740]]. године на престо Римско-немачке империје долази његова кћи [[Марија Терезија]] која одустаје од Мерсијевог концепта меркантилизације бившег Темишварског санџака све до [[1744]]. године. Од те године доводе се мање групе колониста а институционише се, напоредо с довођењем честитих паора из Немачке у Банат, и тзв. “темишварска депортација”. Између [[1744]]. и [[1763]]. слати су наиме Дунавом у Банат два пута годишње декласирани елементи из [[Беч]]а - скитнице, [[Проституција|проститутке]], ловокрадице и политичке бунџије. Овакви дошљаци, међутим, никако нису били по вољи темишварским властима, зато што су компромитовали Банат као имиграционо подручје и тако отежавали придобијање трудољубивих немачких паора за досељавање, јер су они почели зазирати од Баната као од кажњеничке колоније.
== Извори ==
|
