Википедија:Транскрипција са словенских језика — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
крај |
||
Ред 37:
Бугарско и македонско ''-{е}-'' редовно се преноси као ''е'', а не као ''је'' (под утицајем руског): буг. Евтим, Благоев, Исаев, Куев, Андреев односно мак. Богоевски, Видоески, Андреевски. Наравно, између ''-{и}-'' и ''-{е}-'' умеће се позиционо ''ј'': буг. Георгијев, Захаријев односно мак. Илијевски, Ђурчијев. У пракси се каткад ''ј'' умеће и у другим позицијама: Андрејев, Исајев, Благојев, што није језички погрешно али предност треба дати писању без ''ј''. Међутим, не треба притом сузбијати ликове типа Андрејев, Малејева (''еје'' уместо два ''е''), где се избегава гомилање двају истих вокала.
С друге стране, руско и белоруско ''-{е}-'' има вредност ''је''. Међутим, традиционално се и оно преноси као ''е'', ако се испред њега налази сугласник: Певцов, Леонид (не „Пјевцов,
== Прилагођавање ==
Велика међусобна сродност словенских језика омогућује да се словенска имена не преносе само формалном транскрипцијом, него и уз извесна системска прилагођавања, која омогућују да се име складније уклопи у српски граматички систем. Двочлана властита имена у којима први члан има облик и улогу атрибута или детерминатива ([[Придеви|придев]], [[Број (граматика)|број]], присвојна [[Заменице|заменица]]) по правилу се и у српском уобличавају на исти начин, те се први члан имена да се мења по српској придевској односно заменичкој промени: [[Великије Луки]] (руски град) – Великих Лука – Великим Лукама, Ческе или [[Чешке Будјејовице]] (чешки град) – Ческих или Чешких Будјејовица – Ческим или Чешким Будјејовицама, [[Бољшој театар]] (руско позориште) – Бољшог театра – Бољшом театру.
Словенска презимена придевског облика (са наставцима ''-и, -ски, -шки, -чки, -цки, -ћки'') често се и у српском мењају као придеви: Лобачевски – Лобачевског (пољ. ''-{Lobaczewski}-''), Черни – Черног (чеш. ''-{Černý}-''), Достојевски – Достојевског (рус. ''-{Достоевский}-''). То, међутим, не важи за поједина имена на ''-{-ой}-'': Толстој – Толстоја (рус. ''-{Толстой}-'').
Словенске латинице одликују се нешто већом употребом дијакритика изнад сугласничких слова, чиме се постиже диференцираност специфичних словенских гласова. Најизразитији паралелизам српској ћирилици, поред [[Хрватски језик|хрватске]], може се уочити у [[Словеначки језик|словеначкој латиници]]. Из тог разлога словеначка имена се преносе простим пресловљавањем из латинице у ћирилицу, док се у латиници задржавају (уз једначења типа [[Влатко Мачек]] за ''-{Vladko Maček}-''). Посебно су обрађена и правила транскрицпије имена из следећих латиничких језика: [[Википедија:Транскрипција са пољског језика|пољског]], [[Википедија:Транскрипција са чешког језика|чешког]] и [[Википедија:Транскрипција са словачког језика|словачког]].
[[Непостојано Е]] или О из других словенских језика у транскрипцији у српски језик не третира се као непостојано (рус. Толчок – Толчока, чеш. Чапек – Чапека, слов. Крањец – Крањеца, не „Толчка, Чапка, Крањца“), али ипак се поштује кајкавско непостојано Е (Ткалец – Ткалца, не „Ткалеца“). Историјски изузетак је Мачек – Мачека (не „Мачка“). Уз то се [[непостојано А]] успоставља између крајњег ''р'' и сугласника: Александар (рус ''-{Александр}-''), Дњепар (рус. ''-{Днепр}-'').
Треба пазити и на изузетке, настале у ранијој пракси, што прати општу правописну напомену да правила не треба примењивати строго ретроактивно. Тако ће се, рецимо, у српским текстовима писати о [[Битољ]]у, [[Скопље|Скопљу]], [[Праг]]у, мада би називи сковани према савременим правилима и схватањима били Битола, Скопје, Праха.▼
Српском наставку ''-ић'' из презимена одговара наставак ''-{-ич}-'' из појединих других словенских језика, тако да се раније обично подешавао: Франц Миклошић, Отон Жупанчић, Лав Николајевић Толстој, Хенрик Сјенкјевић. Данас се, међутим, као норма задржава наставак ''-ич'': [[Франц Миклошич|Миклошич]], [[Отон Жупанчич|Жупанчич]], [[Лав Толстој|Николајевич]], [[Хенрик Сјенкјевич|Сјенкјевич]], Кидрич, Циранкјевич, Шостакович. Српска презимена из дијаспоре, пак, писаће се како стварно и гласе: [[Михаил Милорадовић|Милорадовић]] и слично.
▲Треба пазити и на изузетке, настале у ранијој пракси, што прати општу правописну напомену да правила не треба примењивати строго ретроактивно. Тако ће се, рецимо, у српским текстовима писати о [[Битољ]]у, [[Скопље|Скопљу]], [[Праг]]у, мада би називи сковани према савременим правилима и схватањима били Битола, Скопје, Праха. Посебан случај јесте [[Санкт Петербург]], који се у историјском контексту назива [[Петроград]] или Лењинград, док би се први назив без нормативне сметње могао вратити у употребу (као и [[Цариград]] или [[Константинопољ]] за данашњи [[Истанбул]]).
И поједина лична имена одступају од дословне транскрипције. Примера ради, руска имена ''-{Лев}-'' (ген. ''-{Льва}-'') и ''-{Пётр}-'' (ген. ''-{Петра}-'') не преносе се као Лев и Пјотр, већ прилагођено као Лав (ген. Лава) и Петар (ген. Петра).
Такође, многа имена из белоруског и украјинског језика у српски су ушла руским посредством. Отуда следи да треба задржати традиционалне ликове какви су и досад улазили у српску литературу и картографију, те не модификовати их према белоруском односно украјинском изговору, као у примерима [[Могиљов]] (блр. Магиљов), [[Кијев]] (укр. Кијив), [[Харков]] (укр. Харкив), [[Лавов]] (укр. Љвив), [[Дњепар]] (укр. Днипро), [[Дњестар]] (укр. Днистер), [[Витепск]] (блр. Вицепск), [[Полоцк]] (блр. Полацк), [[Молодечно]] (блр. Маладзечна), [[Березина]] (блр. Бјарезина), [[Њемен]] (блр. Неман).
| |||