Википедија

Архиепископ и митрополит карловачки Георгије — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Уклањање сувишних унутрашњих веза
Ред 41:
}}
 
'''Георгије Бранковић''' ([[1830]] — [[1907]]), [[архиепископ]] карловачки, [[митрополит]] и [[патријарх]] српски од [[1890]]. до [[1907]]. године, први тајни саветник аустроугарског цара Франца Јозефа I, витез Великог крста Леополдовог реда, носилац царског ордена Гвоздене круне првог степена, српских Ордена белог орла и [[Орден Светог Саве|Св. Саве]] првог степена и кнежевског црногорског Даниловог ордена првог степена, члан угарског Горњег дома и хрватског Земаљског сабора, некадашњи управитељ сомборске Препарандије, почасни грађанин [[Сомбор]]а и [[Сремски Карловци|Карловаца]], један од највећих добротвора које је српски народ имао.
 
[[Датотека:Bista Brankovića.jpg|мини|d|290п|[[Ђорђе Лазић-Ћапша]], Биста Георгија Бранковића у парку алеји великана у [[Кулпин]]у од [[2013]]. године]]
Ред 47:
== Школовање и улазак у редове свештенства ==
 
Георгије (Ђорђе) Бранковић рођен је [[13. март]]а [[1830]]. године у бачком селу [[Кулпин]]у.<ref>Кулпин је био спахилук породице Стефана Стратимировића (1757—1836), карловачког митрополита у периоду од 1790. до 1836. године (Стеван В. Поповић, Георгије Бранковић, архиепископ карловачки, митрополит и патријарх српски, лик, животописни подаци и говори, Штампарија А. Пајевића, Нови Сад 1890, 5)</ref> Отац Тимотеј је био месни парох, а мајка Јелисавета пореклом из угледне сомборске фамилије Бикаров. Полазећи 1833. године да Божју службу врши у [[Сента|Сенти]], Тимотеј је повео и своју породицу. Ђорђе је тамо од 1836. до 1840. године похађао и завршио основну школу. Школовање је наставио у [[Врбас|Старом Врбасу]], где се од [[1809]]. године налазила Приватна латинска школа, која [[24. јун]]а [[1822]]. прераста у Сениоратску евангелистичку нижу гимназију.<ref>Годишњак гимназије ''Жарко Зрењанин'' у Врбасу, [[Врбас]] 1998/1999, 10.</ref> Прва четири разреда свршио је од 1841. до 1844. године, а као најбољи ученик добио је на дар „[[Кошутов златни дукат]]“. Пети и шести разред окончао је у [[Баја|Баји]], а 1847. и 1848. године учио је и на тзв. ''филозофској'' школи у [[Нађкереш]]у. У револуционарној 1848. години Ђорђе Бранковић напушта ђачке скамије те постаје сенћански варошки подбележник. То траје до октобра 1852. године, када је решио да упише богословску школу у [[Сремски Карловци|Сремским Карловцима]]. Као и пре, Бранковић се интелигенцијом и марљивошћу уврстио у ред најбољих ученика, завршивши са одличним успехом ову школу у јулу [[1855]]. године. Недуго после тога га је [[ђакон|зађаконио]] тадашњи епископ бачки [[Платон Атанацковић]] (1788—1867), иначе преводилац неколико књига [[Библија|Библије]], противник [[Вук Стефановић Караџић|Вуковог]] правописа и потоњи председник [[Матица српска|Матице српске]] (од 1864. до 1867). Ђорђе је тако постао ђако на првој архијерејској служби у обновљеној катедралној цркви новосадској ([[6. децембар|6. децембра]] [[1855]]). Само недељу дана касније, Георгије Бранковић је са Јеленом Тешић из [[Сента|Сенте]] ступио пред олтар и примио Божју благодат оличену у једној од седам светих тајни - [[брак]]у. Епископ Платон га је примио у конзисторијалну писарницу, а о [[Божић]]у 1856. и запопио и доделио већ остарелом и онемоћалом Тимотеју за [[капелан]]а. Још као веома млад свештеник имао је велику част да га епископ на [[Преображење Господње|Преображење]] ([[19. август]]а [[1859]]) произведе у чин сомборског [[парох]]а и [[протопрезвитер]]а.<ref>Постоји једна анегдота о томе како је Георгије Бранковић дошао до овог положаја. Записана од стране Борислава Михајловића Михиза, а по причи академика Вељка Петровића, она не налази потрду и утемељење у историјским изворима. Овде је наводимо искључиво због њене занимљивости. ''Млади Бранковић, тек се запопио и најмлађи је капелан на очевој парохији. Ал' тата бацио око на упражњено, вакантно место сомборског протојереја. Ваља ићи владици у Нови Сад, носити дишкрецију, али зимње време, ветар нанео дебеле бачке сметове, стари Бранковић зимогрожљив, па позва сина:''Отићеш'', каже, '' у Нови Сад. Пољуби владику лепо у руку, распитај се за здравље и кажи поздравио вас тата, он сматра да је на њега ред да постане прота у Сомбору, а ово писмо, ево видиш овако, полако, све гурај према њему. У коверти су, погађате већ, форинте, дишкреција... Гура млади капелан татину дишкрецију и говори: ''Поздравио вас, Ваше Преосвештенство, тата и наложио ми да вам кажем да је он човек већ стар и болестан, и мада је на њега ред, он вас лепо, као ваш исписник из Богословије, моли да га прескочите и за сомборског проту поставите мене, његовог сина. Ово вам шаље он, а ни од мене вам неће усфалити. Владика услиши жарку очинску жељу свог друга из Богословије и оста тако тата у талону.'' (Борислав Михајловић Михиз, Аутобиографија-о другима, БИГЗ, Београд 1991, 296-297)</ref>
 
== Служба у Сомбору ==
Ред 113:
У првим годинама патријарховања пред Георгијем Бранковићем се нашао задатак да доврши двадесет година дуг рад на организацији српске аутономије. Место за такву делатност био је народно-црквени сабор. Окупљање посланика у [[1892]]. години народ је дочекао са не малом радошћу, јер је био свестан катастрофалног стања у црквама и [[школа]]ма. Јавна гласила народних странака су уочи сабора отпочела жестоку кампању против црквених власти, оптужујући их за немар и представљајући их као једине виновнике недостатка дисциплине и реда у [[манастир]]има. Самом патријарху се спочитавало непријатељство према сабору, у чему је виђен узрок његовог двогодишњег несазивања. ''Српски Сион'', часопис који је излазио са благословом Светог синода, давао је потпуно другачију слику ствари, по којој су црквени поглавари били једини истински браниоци аутономних права у земљама круне Светог Стефана. На отварању сабора патријарх је нагласио да ни један дотадашњи овакав скуп народних представника није имао толико важан и обиман материјал за расправу. Требало је једном за свагда уредити целокупну народно-црквену аутономију, и то доношењем црквеног устава, организовањем школа и других просветних институција, изгласавањем [[буџет]]а за 1893. годину, увођењем [[пензиони фонд|пензионог фонда]] за удовице и сирочад, доношењем Правила службе свих органа народно-црквене аутономије, итд. На тај се начин желело превазићи дотадашње стање, за које је било карактеристично свеприсутно ограничавање аутономије од стране угарске владе. Предлог народно-црквеног устава примљен је за подлогу нове дебате [[16. новембар|16. новембра]], после десет дана расправе. Сабору [[Хрватска|Хрватске]], [[Славонија|Славоније]] и [[Далмација|Далмације]] и Земаљској влади у Загребу су упућене две представке којима се тражи заштита српских вероисповедних школа. Сабор је 30. новембра одложен на неодређено време, јер су патријархове молбе за одобрење новог сазивања одбијене како 1893, тако и 1894. године, са образложењем да се то чини наводно само зато што нису измирени сви пређашњи саборски трошкови. Прави узроци су били много озбиљнији, и садржавали су се у намерама угарске владе да што је више могуће ограниче српску аутономију и онемогући институционално противљење Срба тада актуелним црквено-политичким реформама.<ref>Георгије Магарашевић, Педесет година свештенства..., 131-156.</ref>
 
Сабор из [[1892]]. је под председништвом патријарха Георгија донео одлуку о оснивању ''Мировинског фонда за удовице и сиротну децу српског православног световног свештенства у српској митрополији карловачкој''. Уплате, не мање од 200, а не више од 600 форинти, могли су да изврше сви свештеници, професори богословије свештеничког реда, вероучитељи, душепопечитељи и свршени клирици (кандидати за свештенички чин). Други корак да се свештеничка делатност учини ефикаснијом, начињен је у новембру 1893, када су донета Правила за ''Свештеничко удружење''. Међутим, ова институција није заживела, пошто је изостала превишња потврда из [[Беч]]а.<ref>[[Ђоко Слијепчевић]], наведено дело, 212.</ref>
 
Залагањем патријарха Георгија у [[манастир Ново Хопово|манастиру Хопову]] је 1893. основана монашка школа, где су монаси изучавали световне, економске и пре свега богословске предмете. Ова школа је затворена после шест година, добивши замену у Манастирском семинару у Сремским Карловцима. Исте године је патријарх одржао парастос и у зиду капеле [[Манастир Раковац|манастира Раковца]] похранио кости митрополита београдско-карловачког [[Вићентије Јовановић|Вићентија Јовановића]], које су тада, после читавих 150 година нашле вечни мир. Напоран патријархов рад у 1893. години крунисан је орденом [[гвоздена круна|гвоздене круне]] првог степена, даром цара [[Франц Јозеф|Фрање Јосифа]].
Ред 123:
== На прелому два века (1896—1900) ==
 
Несугласице се угарским министром-председником су се наставиле и током [[1896]]. На патријархов захтев да се Синод одржи [[25. фебруар]]а није стигао владин одговор, па је састанак одложен до [[5. мај]]а. [[Барон Банфи]] је зарад превазилажења очигледне кризе [[14. март]]а [[1896]]. сазвао конференцију којој су присуствовали министар просвете Влашић, хрватски бан [[Куен Хедервари]], патријарх Георгије са својим секретаром др [[Лаза Секулић|Лазом Секулићем]], скоро сви српски посланици у угарском сабору и многи други. Банфи је поставио питање да ли сабор може да донесе један јединствен статут којим ће бити обухваћени сви аспекти српске аутономије. [[Срби]] су инсистирали да сами, без икаквог октроисања реше та питања, предлажући угледање на румунски модел аутономије. Међутим, угарска влада није имала слуха за такве захтеве, па су изостали иоле озбиљнији закључци. Доказ томе је и поновно одбијење патријархове молбе да се сабор одржи 1896. Ионако тешку ситуацију угарски премијер је додатно компликовао, инсистирајући на бесмисленим стварима, као што је нпр. захтев да му се записници саборског одбора шаљу преведени на [[мађарски језик]]. На срећу, међу највишим угарским званичницима је било и неколико добрих патријархових пријатеља. Тако су Фехервари, министар и најстарији витез војничког ордена [[Марија Терезија|Марије Терезије]], [[Федор барон Николић]] и бан Куен Хедервари увек и на сваком месту штитили интегритет Георгијеве личности. Патријарх није имао невоља само са странцима, већ и са припадницима сопственог народа. Резултати Бранковићевих покушаја да помири црквене великодостојнике и народне странке били су минорни, јер су се радикалски атаци на патријархову личност наставили, изгубивши и последњу дозу објективности и доброг укуса.
 
Дозвола за одржавање народно-црквеног сабора је стигла [[1897]]. Припреме су се поклопиле са изборном кампањом народних странака, које нису презале да за ''плачевно'' стање народно-црквене аутономије, поред угарске владе, кривицу свале и на епископат, па и на самог патријарха. Сазван у таквим околностима, Сабор се најпре морао позабавити народном просветом, која је све више измицала из српских руку и падала под утицај угарских државних власти. Са друге стране, влада је очекивала да сабор напокон донесе народно-црквени устав. Како је већина посланика избегавала да се изјасни по овом питању, оправдано страхујући да ће угарска власт то искористити за нова ограничења на аутономном пољу, краљевски повереник је 15. јула прекинуо бесплодна заседања. Патријарх Георгије је био присталица доношења устава, па је одлука саборске већине за њега представљала још једно разочарење у низу.<ref>Георгије Магарашевић, Педесет година свештенства..., 151-156.</ref>
Ред 135:
Патријарх се после прославе запутио у [[Будимпешта|Будимпешту]] на поклоњење цару, искористивши ту прилику да честита венчање престолонаследника [[Франц Фердинанд|Франца Фердинанда]] са грофицом [[Софија Хотек|Софијом Хотек]]. У [[Беч]]у се у то време као -{persona grata}- владарске куће налазио тада већ тешко болестан српски краљ [[Милан Обреновић]]. Када је [[29. јануар]]а [[1901]]. преминуо, Георгије је, после покушаја да се изговори слабим здрављем, ипак прихватио царев позив да присуствује опелу у српској цркви у Бечу.<ref>Епископ шумадијски Сава, Писма..., 31.</ref> Краљево тело је 3. фебруара стигло у Сремске Карловце, па је патријарх одржао помен.
 
У лето [[1901]]. савременици бележе бројне активности патријарха Георгија. Тако је [[13. јун]]а извршио освећење темеља народног дома, предвиђеног да се у њему одржавају седнице народно-црквених сабора и сместе све митрополијске са управом народноцрквених фондова, библиотеком и музејом. Само десет дана касније освећен је и обновљени храм Светог Николаја у [[Манастир Гргетег|манастиру Гргетегу]], којим је управљао отац српске критичке историографије, архимандрит [[Иларион Руварац]]. На овом месту може се опазити коренита промена у ставу монаштва према Георгију Бранковићу. С почетка неповерљиви према човеку који је долазио из редова ''белог'' свештенства, почели су на њега да гледају као на највећег заштитника српских манастира. По речима архимандрита Руварца, за првих једанаест година Георгијеве управе српском митрополијом карловачком, обновљени су готово сви [[фрушкогорски манастири]] (Хопово, Крушедол, Велика Ремета, Шишатовац, Беочин, Кувеждин, Бешеново и Врдник). Такав напор у очувању и унутрашњем уређивању манастира није учинио ни један дотадашњи митрополит-патријарх. Ни у овој години није изостало признање патријарховом минулом раду-[[Александар Обреновић]] му је [[16. јул]]а послао [[орден белог орла|орден Белог орла]] првог степена, највише српско одликовање. Ипак, највећи успех је уследио у месецу децембру, када је саборски одбор примио извештај о окончању радова на изградњи српског православног богословског Семинара.
 
Требало је да прође читавих пет година да би се поново састао народно-црквени сабор (1897—1902). На изборима за овај сабор [[Радикална странка (Србија)|радикали]] су, отворено кокетирајући са угарским властима, добили највише мандата. Желећи стишавање страначких размирица и усмеравање енергије у правцу народног бољитка, патријарх Георгије је [[30. мај]]а на отварању истакао како посланицима треба да ''је пред очима целина, а не део; цела црква и цео народ, а не једна странка.''<ref>Георгије Магарашевић, Педесет година свештенства..., 184-185.</ref> Ни овога пута његове речи нису пале на плодно тле, јер док је саборска мањина од цара тражила заштиту од непрекидног кидисања на народно-црквену аутономију, радикали су, по мишљењу сведока тих времена, ''понизили сабор до просте регистратуре онога, што преда њ дође дозволом ''безусловно благонаклоне'' владе.''<ref>{{harvnb|Магарашевић||pp=193}}</ref>
Ред 158:
За подизање нове зграде Препарандије у Сомбору, Георгије је 1895. издвојио укупно 80.000 круна-14.000 за земљиште и 66.000 за објекат. У Карловачку гимназију је довео наставнике за црквено и хармонијско певање и за [[гимнастика|гимнастику]]. Помогао је изградњу [[гимназија Јован Јовановић Змај (Нови Сад)|новосадске]], а осталим гимназијама је дотирао укупно 4.000 круна. На име чланарине у [[Матица српска|Матици српској]] уплатио је 900 форинти за себе лично, и по 100 форинти за ученике и наставнике карловачке богословије, карловачке и новосадске гимназије и препарандија у Сомбору, Горњим Карловцима и [[Пакрац]]у. Изборио се и за царску уредбу о оснивању пензионог фонда за наставнике српских средњих школа.
 
Светло место у патријарховом црквено-просветном раду представља оснивање монашке школе у [[манастир Ново Хопово|манастиру Хопову]]. Налог за тај подухват издао је [[10. мај]]а [[1893]]. свим [[игуман]]има српских манастира у карловачкој митрополији. Освећење школе збило се 12. децембра, а настава је почела већ сутрадан, са три професора и дванаест ученика, који су у току четири године требали да изучавају богословске, економске и друге, необавезне предмете. Надгледање рада и председништво на годишњим испитима преузео је на себе патријарх лично, док је место управитеља било поверено хоповском архимандриту [[Митрофан Шевић|Митрофану Шевићу]]. Упркос свим напорима, ова толико потребна просветна установа укинута је већ 1898/1899. године. На Георгијеву иницијативу настојатељи су наредне године донели решење о подизању зграде у којој би учило двадесет<ref>По подацима из књиге Георгија Магарашевића ''Педесет година свештенства Његове Светости Георгија Бранковића'', стр. 246. Пет година раније, исти Георгије Магарашевић у делу ''Његова Светост патријарх српски Георгије Бранковић и српски просвета'', на страни 35. наводи цифру од 40 ученика.</ref> сиромашних ђака из свих крајева митрополије. Земљиште вредно 7.000 круна приложио је патријарх, а за 36.000 круна изграђено је и школске 1904/1905. ушло у употребу ново здање монашке школе у Сремским Карловцима. О резултатима рада монашке школе блаженопочивши епископ шумадијски [[Сава Вуковић]] је писао: ''Импозантним бројем учених монаха, који су своје студије завршавали у руским духовним академијама у Черновицама и Атини, могла би се поносити и много већа аутокефална, односно аутономна црква.''<ref>Епископ шумадијски Сава, Писма..., 7.</ref>
 
Од [[1765]]. када је епископ бачки [[Мојсије Путник]] основао богословску школу у Новом Саду и тиме започео дуг и трновит пут ка стварању училишта за високо образовање богослова, па до момента када се та идеја реализовала, прошло је чак 130 година. Наиме, тада је патријарх Георгије приложио огромну суму од 200.000 круна за подизање троспратне зграде са [[сутерен]]ом, у којој је смештена карловачка богословија. Темељи богословског семинара су положени на Видовдан [[1900]]. године. За његово издржавање издејствовано је од цара преусмерење трећине новца из задужбине Саве Текелије, првобитно намењене православном српском семинару у [[Арад]]у. ''Статут о устројству православног српског богословског семинара у Карловцима'' донет је у децембру 1905. на Светом архијерејском синоду карловачке митрополије. Истом приликом се одлучивало и о слању свршених богослова у свеучилиште у Будимпешти ради наставка школовања. На месту ректора богословије се налазио прота [[Јован Вучковић (свештеник)||Јован Вучковић]]. Полазника прве године било је двадесет пет, од којих је њих једанаест исту годину завршило са одличним успехом.
Ред 166:
Патријаршијска библиотека је залагањем Георгија Бранковића добила сталног библиотекара са платом од 800 круна и уређени саборски и патријаршијски архив.
 
Спектар меценатства старог патријарха био је широк и протезао се на многа и различита културна и уметничка подручја. Листу ''[[Бранково коло]]'' је помогао прилогом од 2.000 круна. Свом изгледа омиљеном историчару, проти Димитрију Руварцу је са 200 круна омогућио штампање прилога за историју српских школа, а касније му даје још 1.200 круна за публиковање ''Постанка и развитка наше црквено-народне автономије''. У ''Шематизму'' истог аутора, изашлом 1900. године уз штедру патријархову помоћ, налазе се подаци о броју становника, кућа, вероисповедних школа, школске деце, свештенства, просветних завода... у митрополији карловачкој. Женским задругама у [[Сомбор]]у, [[Земун]]уЗемуну, [[Сремски Карловци|Карловцима]], [[Даљ]]уДаљу, [[Осијек]]уОсијеку, [[Пакрац]]уПакрацу и Кикинди патријарх је даривао 2.000 круна. Приписује му се и заслуга за увођење [[пчеларство|пчеларства]] у свим фрушкогорским манастирима, а зна се да је новчану потпору давао и листу ''[[Српски пчелар]]'', што видимо из захвалнице која је патријарху упућена поводом прославе педесетогодишњице свештеничке службе. Као врховни патрон женске задруге ''Свете мајке Ангелине'' у Будимпешти, задужбине [[Лазар Дунђерски|Лазара Дунђерског]], патријарх је овом друштву, у спомен на своју покојну супругу, годишње давао 3.200 круна за закуп просторија. ''Српском православном свештеничком конвикту'', дому ученика велике гимназије и задижбини браће [[Стеван Анђелић|Стевана]] и [[Патријарх српски Герман (Анђелић)|Германа Анђелића]], поклонио је намештај вредан 5.000 круна. [[Тестамент]]ом је [[српска православна црква|Српској православној цркви]] и српском женском друштву у Сомбору оставио по 5.000 форинти.<ref>Сава Стојков, Радивој Стоканов, Славни мужеви сомборске Српске читаонице, Српска читаоница ''Лаза Костић'', Сомбор 2000, 19.</ref> Љубав према уметности показао је купивши за патријаршијски дом од [[Паја Јовановић|Паје Јовановића]] слику ''Сеоба Срба''.
 
Уз напомену да се овим набрајањем не исцрпљује списак ктиторства Георгија Бранковића, наводимо рачун професора [[Георгије Магарашевић|Георгија Магарашевића]], по коме је патријарх из своје касе за школу, књигу и уметност укупно издвојио 426.990 круна, а за цркву 110.432 круне, сврставши се тако у ред највећих добротвора које је српски народ имао у току свог постојања на просторима Хабзбуршке монархије.<ref>Георгије Магарашевић, Споменица..., 67.</ref>
Ред 172:
== Закључак ==
 
Дубоко зашавши у осму деценију живота, патријарх Георгије Бранковић је био ванредно ''здрав човек, и телесно и умно врло добро очуван, а уз необичну одлучност (никако тврдоглавост!) нарочито је имао и јаке живце.'' Први знаци побољевања појавили су се 1904, када му се на телу јавља неко непријатно црвенило, а кожа почиње да се перута. Мучила га је и [[реума]], а у последњем писму, упућеном ћерки и зету [[5. јул]]а [[1907]]. пише како су му отекле ноге и како због те непријатности мора да одложи неке текуће обавезе. И тада, на само пар дана пре смрти, кроз сваку његову реч провејава оптимизам, који га је пратио и био једна од основних његових особина током читавог живота. Умро је [[17. јул]]а [[1907]]. у Сремским Карловцима. Сахрањен је у Световаведењском храму. Од троје деце надживела га је једино ћерка Милана, која је била удата за др Милана Максимовића, управитеља патријархових имања у Даљу, са којим је имала сина Лазу и ћерку Верицу.
 
Многобројна дела су надживела свог творца. Најважнији је немерљиви допринос напретку српске цркве и просвете у Аустроугарској. Такође, захваљујући Георгију Бранковићу, [[Сремски Карловци]] су потпуно променили своју физиономију, поставши можда и најлепше српско насеље у читавој Хабзбуршкој монархији. Достигнућа на пољу народно-црквене аутономије била су већ знатно скромнија, али је Бранковићева кривица за то била минимална. Главне узроке незавидном положају максимално скучене и октроисане аутономије треба тражити у јаловим међустраначким борбама, у којима је српска политичка елита, забављена бесциљним главињањем и имагинарним оптужбама на патријархов рачун, расипала драгоцену енергију потребну за рад на народном бољитку.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Архиепископ_и_митрополит_карловачки_Георгије”