Античка Атина — разлика између измена

'''Старогрчка Атина''' је [[Јоњаниjonjani|јонски]] [[полис]], основан на полуострву [[Атика|Атици]], у плодној равници подножја планине [[Химета]]. Њен успон је почео када је читава Атика, у којој је постојало неколико независних заједница, уједињена под њеном влашћу. Атина је у првим столећима своје богате историје била потресена сукобима [[аристократија|аристократије]] и народа (демоса) који се борио за политичка права. Та борба је на крају изнедрила [[демократија|демократију]] - у којој су сви слободни Атињани учествовали у управљању.

Сваки имућнији Атињанин поседовао је [[робовласништворопство|робове]]. Они су били његово власништво; могао је да их прода, поклони или ослободи, по својој жељи. Положај робова се разликовао и зависио је од дужности које су обављали. Најчешће су помагали у обрађивању земље и гајењу стоке. Неки су радили као слуге или лекари у кућама својих господара; они ученији васпитавали су њихову децу. Поједини робови су за своје господаре водили занатске радионице или трговачке радње. У најтежем положају су били робови који су радили у рудницима. Свакодневно су излагали живот опасности, силазећи у загушљива и мрачна рударска окна. Неки робови су у млиновима окретали жрвње за млевење жита. У Атини је постојало и ропство за дуг: сиромашни људи су се задуживали код богатих; када не би могли да врате дугове, падали су у дужничко ропство са члановима своје породице.

Укидањем монархије сва власт у атинској држави прешла је у руке еупатрида. Из њихових редова бирана су деветорица [[архонт|архоната]]. Њихова власт је у почетку била доживотна и због тога слична краљевској. Потом је ограничена, најпре на десет, а затим на годину дана. Један од архоната био је врховни заповедник атинске војске, док су други имали свештеничке и судске дужности. Архонти су атинском државом управљали заједно са [[ареопаг]]ом, већем које је назив добило по брду посвећеном богу [[АресАреј|Аресу]]у, на коме је заседало. У ареопаг су улазили некадашњи архонти. Ово веће је надгледало све државне послове и чувало атинске законе. У Атини, као и у [[Спарта|Спарти]], постојала је и народна скупштина - [[еклесија]]. Њу су чинили сви слободни атински грађани. У најстаријем периоду она није имала значајнију улогу у управљању Атином.

Као и у другим државама старог света, и у Атини се од најстаријих времена судило по обичајном праву. Прве писане законе тзв. ''Дракослове'' донео је законодавац [[Дракон]], [[621. п. н. е.]] Његове одредбе изгубљене су у тами прохујалих столећа, али се још у старом веку сматрало да су биле изузетно строге. Један атински [[реторикабеседништво|беседник]] је рекао да су Драконови закони „''били писани крвљу, а не мастилом''“. Због тога се израз „драконски закони“ и данас користи за изузетно строге законске одредбе.

'''Пизистрат''' је био [[Античка Атина|атински]] [[тиранин]] који је припадао угледном [[еупатриди|еупатридском]] роду. У политичким борбама које су Атину потресале после [[Солон]]ових реформи предводио је осиромашене сељаке из унутрашњости [[Атика|Атике]]. Власт у Атини је освојио послуживши се лукавством: сам је себе ранио и довезао се у град вичући да су га напали његови политички противници. [[Еклесија]] му је на то доделила телесну стражу. Уз њихову помоћ, Пизистрат је лако освојио [[акропољ (Атина)|атински Акропољ]] и власт у Атини. Пизистратова тиранија запамћена је као доба благостања и напретка. Тиранин се старао за добробит свих својих поданика. Сиромашним сељацима без земље поделио је поседе својих противника који су побегли из Атике. Поред тога, често им је давао зајмове да би могли да живе од обрађивања земље. Установио је судове у сеоским општинама, да сељаци због суђења не би напуштали своје њиве и долазили у град. Сматрао је да ће, ако буду заузети свакодневним пословима, изгубити интересовање за политичким животом. Пизистрат се старао и за живот људи у самој Атини. Изградио је велику чесму са девет отвора за воду, изградио многобројне храмове, и за време његове владавине Атина је доживела велики културни полет. Извори бележе да су у његовом времену записане ''[[Илијада]] '' и ''[[Одисеја]]''. Умро је 527. п. н. е., а наследили су га његова два сина, по којима је тиранија постала омражена у Атини.<ref>„''Историја за први разред гимназије''“ Снежана Ферјанчић и Татјана Катић стр.95 ISBN 86-17-1128-X </ref>