Боетије — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 9:
До 510, са само тридесет година, унапређен је у звање конзула; дванаест година касније доживео је да његови млади синови постану конзули, а већ следеће године као magister officiorum успео се на положај поверљивог саветника краља Теодорика.
У међувремену Боеције је некако нашао времена да створи библиотеку енциклопедијског обима - делом сачињену од сопствених списа, делом од превода са грчког. Он је измислио име quadrivium (испрва quadruvium) за једну врсту образовног програма. Четири „математичке“ дисциплине (аритметика, музика, геометрија и астрономија) представљале су пут ка познавању нумеричких „суштина“ које су неоплатонисти називали јединим правим објектима сазнања. Боеције је написао расправу о свакој од математичких дисциплина. Његови списи Аритметика и Музика (прво дело [[Теорија музике|музичке теорије]] за које се зна на хришћанском Западу) одржали су се и постали стандардни текстови средњег века. Тако је за читаоца са латинског, ученог човека средњег века, Боеције сачувао „основне елементе уметности и науке Грчке“. По аналогији са quadriviumom за математичке дисциплине, средњи век ће за вербалне дисциплине (граматика, [[беседништво|реторика]] и логика) произвести trivium.
Quadrivium и trivium су заједно обухватали седам слободних уметности. Боеције је такође обезбедио базичне текстове за проучавање аристотеловске логике у средњем веку. У своја четири теолошка трактата о природи Бога и Христовој личности обезбедио је модел сређњовековног схоластицизма, прототип за светог Тому Аквинског, и тако стекао звање Првог схоластичара. Боеције је користио „теологију“, за којом се као што смо видели трагало барем још од Фила у првом веку, да опише филозофско истраживање природе Бога. Он му је, исто тако, дао строги аристотеловски карактер који ће седам векова касније уродити плодом у делу Summa Theologica св. Томе Аквинског (отприлике између 1265. и 1293.).
Ред 17:
Боецијев кобни пад у краљеву немилост, сасвим по моделу аристотеловског трагичног хероја, начинио га је творцем класичног дела пуног утехе за касније векове. Лична несрећа, затворска изолација и одвојеност од књига подстаћи ће нову, сасвим оригиналну визију. Он је успео да преведе и преобрази истанчаности Платона и Аристотела у популарну филозофију. Боецијева лична трагедија представљала је симптом несигурности онога доба, супарништва Источног и Западног царства. Теодорик Велики постизао је у почетку спектакуларне успехе у унапређењу продуктивне коегзистенције између Гота и Римљана. Прогласивши све (укључујући своје готске саплеменике) правно подређеним римском праву, инсистирао је на толеранцији ортодоксних католика и сигурности за незаштићене Јевреје. Међутим, стишавање шизме између Источне и Западне цркве потхранило је Теодорикове страхове да ће се римски поданици одрећи његове владавине у корист источног православног цара. Када је римски сенатор Албиније оптужен за писање издајничких писама цару Јустинијану, Боеције је импулсивно протестовао. „Сенат, и ја сам, криви смо за исти злочин. Ако смо ми невини, Албиније има подједнако право на заштиту закона." Сматрајући ово признањем кривице и налазећи потврду у фалсификованом писму Боетија источном цару, несигурни Теодорик ухапсио је Боетија под сумњом да је починио велеиздају.
Чекајући у затвору на погубљење због велеиздаје, римски сенатор створио је средство преко кога се кроз средњи век преносила античка култура и класично дело пуно утехе у немирним вековима. Кобну доколицу која је проузроковала настанак овога дела наметнуо је Боетију неписмени али просвећени краљ [[Теодорих Велики|Теодорик Велики]] у чијој се служби налазио. Боеције је тада, [[523]]. године, чамио заточен у ћелији у Павијској кули у близини Милана као жртва сумњичавог краља и завидљивих дворана. Годинама се припремао за ово мајсторско остварење затворске књижевности.
[[Датотека:Tomba di Severino Boezio.jpg|Боецијева гробница у Сан Пјетру ин Сијел де Оро|200п|десно|мини]]
| |||