ГСП Београд — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 20:
'''Градско саобраћајно предузеће „Београд“ (ГСП)''' је јавно комунално [[предузеће]] у [[Београд]]у коме је основна делатност превоз путника у градском и приградском [[саобраћај]]у. ГСП је основан [[14. октобар|14. октобра]] [[1892]]. године као „Београдска варошка железница“ и током свог постојања је пословао под различитим именима: „Дирекција [[трамвај]]а и осветљења“, „Београдско електрично и саобраћајно предузеће“, „Радна организација градски саобраћај »Београд“ а од [[21. децембар|21. децембра]] [[1989]]. године послује под садашњим називом: „Градско саобраћајно предузеће Београд“, као јавно [[комунално предузеће]].
Траса ноћне линије 601 је:
Главна железничка станица - Савска - Мостар /петља/ - Газела - Булевар Арсенија Чарнојевића - Силазна рампа код Сава центра - Владимира Поповића - Јурија Гагарина - Агостина Нета - Ђорђа Станојевића - Омладинских бригада - Булевар Арсенија Чарнојевића - Тошин бунар - Земунска - Војвођанска - Сурчинска - Војвођанска у Сурчину - Браће Николић - Маршала Тита - Пут за Бечмен - 11. октобра у Бечмену - Главна у Бечмену - 11. октобра у Бечмену - Пут за Бечмен - Маршала Тита - Бојвођанска у Јакову - Јаковачке десетине - Војвођанска у Јакову - Маршала Тита - Пут за Јаково - Браће Николић - Војвођанска у Сурчину - Браће Пухаловић - Железничка - Добановачка - Земунска - Партизанска - Добановци
Стајалишта су:
Главна железничка станица, Палата правде, Блок 42, Агостина Нета, Депо „Сава“, Гаража Нови Београд, Airport City, Милутина Миланковића, Булевар Зорана Ђинђића, ГО Нови Београд, ГО Нови Београд, Булевар Зорана Ђинђића, Тошин бунар, СЦ „Визура“, Жел. станица Тошин бунар, Стари аеродром, ИМТ, Гандијева, Бежанија пијаца, Црква Св. Георгија, Душана Вукасовића, Сурчинска, Недељка Гвозденовића, Биодекоп, Ледине, СЦ „Младост“, Вила Мара, Ново насеље, Викенд насеље, Малињак, Галовица, Орешац, Сурчин /улаз/, Црква, Марка Раба, Скопљанска, Сурчин /центар/, Партизанска, Сурчин /млин/, Браће Николић, Римски канал, Пут за Јаково, Месара, Улаз у Бечмен, Бечмен насеље, Макцин сокак, Бечмен /центар/, Максин сокак, Бечмен насеље, Улаз у Бечмен, Месара, Силоси, Сервиси, Сремска, Сестара Крстоношић, МЗ Јаково, Ђорђа Радовића, Ослобођења, Јаково, Ослобођења, Ђорђа Радовића, МЗ Јаково, Сестара Крстоношић, Сремска, Сервиси, Силоси, Пут за Јаково, Пут за СРЦ, СРЦ Сурчин /улаз/, Браће Николић, Сурчин /млин/, Партизанска, Сурчин /центар/, Браће Сузић, Сурчин /излаз/, Сурчинска петња, Индустријска зона Добановци, Насеље Пик, Бездан, Стевана Јовановића, Добановци /центар/, Земунска, Партизанска, Добановци /гробље/
На ноћној линији 601 саобраћа минибус П1017, мислим да је реч о Лујовом или Престовом минибусу. Има белу боју. Саобраћа на траси '''Главна железничка станица - Добановци'''.
== Историја ==
14. октобра 1892. године у Београду је свечано пуштена у саобраћај новосаграђена трамвајска линија од [[Калемегдан]]а до [[Славија|Славије]]. Био је то почетак функционисања једне значајне градске службе која је имала задатак да јавним градским саобраћајним средствима обавља превоз путника из једног краја [[град]]а у други. Током последњих деценија [[19. век|XIX века]] Београд је такорећи одмах после скидања [[турска|турске]] [[застава|заставе]] са зидина његове [[тврђава|тврђаве]], почео да се ослобађа физиономије периферне турске вароши и постепено добија обележје савременог [[европа|европског]] града. Тек пошто су [[1903]]. године послови око изградње и експлоатације трамвајског саобраћаја и електричног осветљења прешли у руке белгијског капитала - такозваног Белгијског анонимног друштва, убрзана је електрификација трамвајских [[железничка пруга|пруга]]. Током [[1904]]. године електрични трамваји потиснули су трамваје са [[коњи|коњском]] [[запрега|запрегом]] са линија Калемегдан - Славија и [[Жагубица]] - [[Електране|Електрична централа]], а [[1905]]. године и с последње линије Теразије - [[Ново гробље (Београд)|Ново гробље]]. „Коњски трамваји“ су, поред обављања функције јавних превозних средстава, били и својеврсна атракција у ондашњем Београду и њихова живописна слика остала је дуго у сећању [[савременик]]а. Поред електификације постојећих, Белгијско анонимно друштво изградило је [[1896]]. године нову трамвајску линију: [[Илија Милосављевић Коларац|Коларац]] (данашњи [[Трг републике (Београд)|Трг републике]]) – [[Ташмајдан]]. Године [[1906]]. на свим трамвајским линијама саобраћало је укупно 16 моторних трамвајских кола. То су била двоја двоосовинска [[аутомобил|кола]] с [[мотор]]има од 35 и 45 КС. Први тип је назван „[[Теразије (улица у Београду)|Теразијски]]", зато што је саобрћао кроз варош, имао је [[каросерија|каросерију]] са удобним “испуњеним” седиштима и наслонима обложеним плетеном морском трском. Други тип кола назван је „[[Топчидер]]ски“ и имао је дрвене клупе. После електрификације трамвајског собраћаја, трамваји на запрежну вучу служили су дуги низ година као [[приколица|приколице]] електричних трамвајских кола. Њих је такође било две врсте – с летњом отвореним и зимском затвореном каросеријом. Током [[1909]]. и [[1910]]. године набављено је још 10 моторних кола, па је у Београду радило укупно 26 моторних кола с 12 приколица. Двадесет година после увођења трамвајског саобраћаја и 7 година после електрификације последње линије, у Београду је [[1912]]. године било 8 трамвајских линија, којима су саобраћала просечно дневно 24 трамвајска моторна кола и 12 приколица. Те године превезено је 7,5 милиона путника.
| |||