Житије деспота Стефана Лазаревића — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
м Разне исправке |
||
Ред 9:
Пре него што је Лазар подигао [[Крушевац]] и престоницу у њему (1371), у овим крајевима су већ од краја XII и почетка XIII века постојали поседи удаљених манастира, као што су [[манастир Студеница|Студеница]] и [[Манастир Жича|Жича]]. Када је почетком XV века [[деспот Стефан Лазаревић]] као вазал угарског краља [[Жигмунд Луксембуршки|Жигмунда]] добио мачванску бановину, „србијанска [[Посавина]] постала је мост који спаја Србију и Угарску“. Сада је Сава спајала мачванску страну са имањима и градовима [[Купиново]] (Купиник), [[Земун]], [[Сремска Митровица|Митровица]] и [[Сланкамен]], које је од краља Жигмунда добио, вероватно, још деспот Стефан и касније их наследио његов сестрић [[Деспот Ђурђе Бранковић|Ђурђе Бранковић]]. Већ у Ђурђево време уочава се већи број Срба у Срему. Тако, када је један папски инквизитор дошао 1438. године у Срем у мисију, запазио је приличан број Срба на Фрушкој гори, нарочито око Каменице и [[Беочин]]а.
После пада деспотовине многи српски господари добили су више поседа у [[Срем]]у и другим крајевима преко Саве и Дунава. Јак талас пресељавања преко Саве у сремску равницу може се пратити већ после неколико година, када је [[деспот Вук Гргуревић]] (Змај деспот Вук), син ослепљеног Гргура и унук деспота Ђурђа, прешао на угарску страну. Падом деспотовине [[1459
Јунаци и писци из античке старине највише су испунили Константиново [[Житије деспота Стефана Лазаревића]] (после 1433). На страницама Константиновог дела срећу се имена [[Хомер]]а, [[Платон]]а, [[Аристотел]]а, [[Крез]]а, [[Темистокле|Темистокла]], [[Ксеркс]]а, [[Александар Велики|Александра Великог]], [[Дарија]] и других знаменитих личности античког света. Знања о древном свету Хелена Константин Философ црпе углавном из „друге руке“, преко византијских извора, као што су то показала досадашња проучавања. Наравно, то није сметало Философу да се упозна са животом јунака и писаца „старих Јелина“. Преко византијског посредника, на пример, Константин се послужио [[Херодот]]овом причом о краљу [[Крис]]у (Крезу). Константинов поступак јасно се може пратити када приповедачку и ликовну целиву гради помоћу античких јунака. Тако, испред описа Стефановог порекла, живота и земље Константин се сећа старих Хелена — историчара [[Тукидид]]а, философа Аристотела и Платона, [[Хермес]]а Трисмегистоса (српско-словенски „[[Јермис Тривелики]]"), Астаксиса (српско-словенски „[[Стајик]]"), египатског цара [[Тулис]]а и митског певача [[Орфеј]]а. Основна мисао о античким мислиоцима као навестиоцима и пророцима хришћанства, негована нарочито у Византији, постаје основа даљег грађења деспотовог лика:
| |||